Србија тих раних деведесетих година прошлог века није била спремна за новонасталу ситуацију и прихват толиког броја избеглица, а само у првом таласу, после сукоба у Словенији и Хрватској, крајем 1990, за само неколико месеци, матичну земљу је преплавило више од 177.000 цивила тражећи спас и бежећи од ратних страхота, пише Добрица Вуловић, први комесар у Влади Србије за избеглице.

У тротомној књизи „Србија, земља избеглица“, Вуловић у делу „Сећања хроничара, сведочанства о смутним временима“, наводи и да је у првој фази избеглицама додељивано боравиште, које у основи ништа није значило. Исто тако, тврди Вуловић, ни избеглице нису могле да верују што их је снашло, па су неки од њих покушали да се врате у Словенију.

Хапшење и депортација

– Брзо су, међутим, схватили да је њихов повратак узалудан. Неки су одмах депортовани, а неки ухапшени и затворени у новоформиране логоре. Кратко сећање на своје детињство и искуство својих прадедова, дедова и родитеља многе је коштало живота.

Основни циљ свих избеглица био је да се домогну Србије, посебно Београда, као сигурног одредишта за спас породице. У то време, једине две институције које су се одмах снашле да организовано пруже помоћ изгладнелим, исцрпљеним људима – међу којима је било рањеника и тешких болесника, стараца којима је ово било друго избеглиштво у животу, деце, породиља – биле су Црвени крст Југославије и Матица Срба и исељеника Србије. Ту и тамо укључивала су се удружења грађана са тих територија, као и новоформирани Српски сабор.

С једне стране, избеглице су биле срећне што су нашле сигурно уточиште и спас за себе и ближње, забринути за породице које нису успеле да се извуку из обруча словеначких и хрватских власти, а на другој страни ослушкивали су сигнале за скори повратак у завичај – заблуда у коју је веровало више од две трећине њих.

Многи процеси око прихвата и збрињавања избеглог српског цивилног становништва одвијали су се крајње спонтано. Тако су и грађани Србије, тражећи у колонама своју родбину и пријатеље, прихватили и збринули стотине хиљада незнаних људи у својим кућама и викендицама, па чак и комплетне породице који нису имали родбину у Србији, делећи с њима све чиме су располагали. И мрежа штабова и повереника настала је спонтано, као реакција на стање на терену. Штабове су чинили први људи локалних самоуправа.

Нико није хтео, нити могао, да побегне од новонасталих проблема, тако да су избеглицама стављени на располагање сви постојећи ресурси. Истовремено, почела је такође спонтана или организована помоћ становништву у Републици Српској и Републици Српској Крајини.

Организовани прихват и смештај започиње отварањем спортских хала, школа, домова културе и импровизовање живота у њима. Касније, доласком избеглица из Босне и Херцеговине, за смештај се прилагођавају самачки хотели, одмаралишта, хотели за рањенике у близини већих медицинских установа, дечја одмаралишта и социјалне установе.

Доброта на делу

Илузија о скором повратку у претходна пребивалиштва, како се рат ширио и добијао на жестини, постепено се гасила. Постало је већ тада јасно да држава мора донети програм и законима или неким прописима решавати питања организованог прихвата, смештаја, наставка школовања, здравствену и социјалну заштиту и других права. За све то било је потребно регулисање статусних питања и издавања избегличких легитимација.

– Формирањем Комесаријата за избеглице, очекивали смо свеопшту подршку министарстава и Владе Србије. Међутим, испоставило се да је највећи проблем био решити питања која су била у надлежности комисија и Владиних тела, којима смо упућивали разне иницијативе и захтеве, на које нисмо добијали одговоре.

У скученом простору од три канцеларије нису се могли сместити стално запослени, а камоли примати избеглице и повереници или радити стручни послови, едукације, анализе извештаја и слично. Определили смо се да на силу уђемо у подрумски део зграде, извучемо старе столове и столице и да их поставимо по ходницима. Тако се радило два-три месеца.

На тај простор имали су претензије многа министарства и органи Владе Републике Србије. Добио сам подршку од секретара Владе Буда Јоковића који ми је рекао да нам ништа од онога што „освојимо“ нико неће одузети.

Да није било српских породица које су примиле у своје домове више од деведесет одсто избеглица, комплетних породица, ниједан државни орган, укључујући и Комесаријат, не би ништа могао да учини на њиховом прихвату и збрињавању. Мислим да би настала права хуманитарна катастрофа.

Акције преко амбасада

Локалне организације Црвеног крста и запослени у њима у већини случајева нису примали плате, располагали су скученим канцеларијским и магацинским простором за рад, а већини њих је био забрањен контакт и сарадња с Владиним сектором. Ипак, и поред тога, налазили смо начина са успоставимо добре односе са већином, покрећући акцију прикупљања хуманитарне помоћи преко наших амбасада, клубова и појединаца коју смо усмеравали општинским организацијама Црвеног крста.

Извршно руководство Црвеног крста Србије је својим ригидним ставом спречавало сарадњу с Комесаријатом као владином организацијом због тзв. наредбе Међународног Црвеног крста и санкција Савета безбедности. Касније су и међународне организације све више прихватале наше заједничке програме, а у некима су и саме учествовале.

Људи без докумената

Многи међу избеглицама нису имали ниједан лични документ за идентификацију, што је стварало додатне проблеме. Уз то, требало је обезбедити и остваривање других права која произлазе из Женевске конвенције о избеглицама и других међународних докумената, обезбедити координацију Владиног, невладиног и међународног сектора, као и основне услове за преживљавање.

Одлука о изради текста Закона о избеглицама поверена је Министарству за Србе изван Србије које је, као новоформирано министарство у Влади Србије, започело израду нацрта. Министарство је формирало тим састављен од професионалаца Министарства правде и секретаријата за законодавство, Матице Срба и исељеника Србије, Црвеног крста Југославије и Србије, представника Српске православне цркве и удружења Срба пореклом из Хрватске и БиХ.