Најважнији фактори српског националног идентитета су: српски језик, ћирилично писмо и православна вјера. Српски народ је вијековима уназад, упркос сталним нападима, угњетавањима и ратовима одолијевао притиску и сачувао свој идентитет. Међутим, са развојем технологије, брзог живота и усљед глобалне политике Запада, посљедњих неколико деценија примјетан је национални суноврат српског народа; народа који данас живи у миру, без ратова усваја све оно што је туђе, а своје заборавља. Овај проблем данашњице треба рјешавати на вишем нивоу, али сваки појединац би на разне начине умногоме могао да допринесе.

Наш суграђанин Војислав Боровчанин је, заједно са рођаком Гораном, на преко шест стотина страница написао књигу коју су назвали „Породично стабло Боровчанина“, која је објављена 2018. године. Поменута монографија није обичан родослов са мноштвом статистичких података, већ својеврсно богатство у којем су саткани стари обичаји, културно-историјска прошлост, чињенице из минулих ратова, као и бројни подаци о општини Соколац и романијском крају.

Шездесетдвогодишњи Војо нам је рекао да је у ову причу храбро ушао прије десет година, јер је још од малена упијао све податке о поријеклу и својим коријенима од старијих, а невјероватна меморија га одлично служи и у седмој деценији живота.

– Монографија садржи податке о 6.468 крвних сродника породица Боровчанин. Оно што је посебно интересантно јесте да смо обухватили, поред девет кољена мушке линије, једанаест кољена женске. Трудили смо се да монографија буде прегледна, па је урађен велики број табела. Морам истаћи да обилује мноштвом фотографија, и то претежно оним из старијег времена. Не само да нисмо изоставили имена погинулих у разним ратовима, и то не само имена, већ смо навели и мјеста и године њиховог страдања. Све што смо пронашли има изузетну и аутентичну вриједност – искрен је он.

Фото: Јелена Маринковић

Бројне препреке

Током дугогодишњег рада било је много препрека, од провјере података, обилска родбине на разним крајевима, недостатка финансијских средстава и слично, али сав труд и упорност ова два родјака, на крају су уродили здравим плодом.

– Често се дешавало да добијам различите податке о једној особи, а било је и случајева да двије особе носе исто име и презиме. На крају, највише сам се ослањао на личне податке и оно што сам сам знао. Ушао бих дубље у проблем, размотрио све опције, па по неколико пута понављао разговоре и сакупљао информације док не добијем тачне. Такође, у случају када наиђем на двије особе, а једно име, по обједињавању података уписивао бих имена очева и друге податке да би се јасније знало ко је чији – присјећа се наш саговорник Војислав Боровчанин.

О тежини и значају овог „дјела“ најбоље је написала лекторка и рецезент монографије Радомирка Лаловић:

„Знали су Војо и Горан колики су задатак ставили пред себе и можда су се и они потајно молили да се не застиде свих оних о којим пишу и којима пишу. Знали су они шта је потребно да се научи и сазна о генеалогији, о родослову. Оваквим истраживањима су се бавили историчари, филозофи, социолози, књижевници, правници… Покушаће стати раме уз раме са бројним истраживачима и састављачима родослова. У том раду соколи их захвалност насљедника, па се својски дадоше на посао с љубављу и жељом да њихови потомци знају ко им је род, а ко „помоз’ бог“.“

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.