Тек два одсто популације је риђокосо, а то је око 140 милиона људи. Највише их има у Шкотској – чак 13 одсто, а потом слиједи Ирска са 10 одсто. Риђокоси нису само занимљиви обичним људима због своје појаве, него су и предмет посебне научне знатижеље.

Док се раније мислило да само један ген контролише да ли ће неко имати риђу косу или не, нова студија је дала нека нова открића.

У студији коју описују као највећу генетску студију о боји људске косе, научници са Универзитета у Единбургу анализирали су ДНК скоро 350.000 људи, поредећи ДНК риђокосих са ДНК људи који имају плаву, смеђу и црну косу.

Раније су стручњаци мислили да МЦ1Р ген одређује хоће ли особа бити риђокоса, међутим када су упоредили ДНК научници су утврдили да постоји осам генетских разлика између риђокосих и осталих, које раније нису примијетили.

Те раније студије су показале да риђокоси насљеђују двије верзије МЦ1Р гена, по један од биолошких родитеља. Међутим, нема свако ко има двије верзије овог гена аутоматски риђу косу.

Када су пажљивије погледали функције новооткривених генетских варијација, истраживачи су дошли до закључка да неки од њих могу да одреде да ли ће ген МЦ1Р бити укључен или искључен.

Другим ријечима, овај ген сам по себи не значи ништа јер друге генетске варијације одређују хоће ли он бити укључен и хоће ли особа имати „ватрену“ косу.

Осим овог открића, научници су утврдили и да је скоро 200 гена повезано са плавом и смеђом косом. Једно од необичнијих открића је чињеница да многе од ових генетских разлика утичу на текстуру прије него на боју косе.

Варијација гена такође долази у пакету и с већим ризиком за одређене болести, те је добро позната склоност црвенокосих меланому, најсмртоноснијем облику рака коже. Већи ризик од развијања рака постоји због тање коже и осјетљивости на ултраљубичасто зрачење, и то чак два и по пута више у односу на друге људе.

Откривена је и одређена повезаност њих и Паркинсонове болести. У студији с мишевима запажено је да глодавци који имају овај ген производе мање трансмитера допамина у регији мозга одговорној за кретање. Зато је вјероватније да ће изазвати оштећење нервних ћелија које производе допамин.

Паркинсонова болест се јавља кад те ћелије почну одумирати, што доводи до недостатка допамина. Истраживање би можда могло указати на смјер новог начина лијечења од Паркинсонове болести. Иако су неки одбацили закључке студије, јер је иста рађена само на мишевима, вјероватно ће се радити даља истраживања. Тако ће се додатно провјерити веза између недостатка допамина, риђокосих људи и Паркинсонове болести.

Оно што је занимљиво јесте да црвенокоси не сиве кад сиједе. Умјесто тога, црвени пигмент дуже се задржава у коси, а кад коначно изблиједи, власи не постају сиве, него прелазе у сребрнорозе нијансе.

Занимљиво је и да риђокоси имају мање власи од свих других боја: око 90.000, у поређењу са 110.000 код плавокосих и 140.000 власи колико имају бринете. Па ипак, црвена је влас дебља, па се често чини како црвенокоси имају доста косе.

ЗАНИМЉИВОСТИ

*Риђу косу у комбинацији са плавим очима има само један одсто свјетске популације. То је најрјеђа комбинација на свијету.

*Због МЦ1Р гена приликом операције риђокосим људима је потребно око 20 одсто више анестезије него људима са другом бојом косе.

*Њихово тијело брже мијења температуру и зато су осјетљивији на топлотне промјене.

*Хитлер је из неког сулудог разлога забрањивао бракове између риђокосих људи.

*Црвенокоси много боље подносе љуту храну од осталих.

*Грци су сматрали да риђокоси људи кад умру постају вампири.

*У средњем вијеку црвенокосе жене су често спаљиване као вјештице.

*Лилит је месопотамијски женски демон ноћи који узима облик црвенокосе жене и са мушкарцима има однос док они спавају. Спомињу је и као прву Адамову жену, која је изашла из раја.

*У Риму су робови с таквом косом били скупљи јер су били ријетки.

*Они сами стварају витамин Д у свом тијелу, стога им није потребно много свјетла.

*Црвени ген у њиховој коси је толико јак да се прилично тешко одстрањује при фарбању у неку другу боју.

*Риђокоси имају осјетљивије зубе.