На Међуопштинским омладинским спортским играма, одржаним од 3. до 7. јула у Сокоцу, бројне поклонике спорта, посебно атлетике, обрадовало је присуство познатог спортског новинара Радослава -. Ралета Симића, из Радио телевизије Србије. Његово појављивање на церемонији отварања Игара, а посебно оно што је радио коментаришући атлетска збивања на стадиону „Бара“, одушевило је спортисте и гледаоце. Имао сам задовољство да разговарам са човјеком који је оставио дубоке трагове у спортском новинарству на простору екс Југославије, Србије, балканских простора.

КАКО СЕ ОСЈЕЋАТЕ У СОКОЦУ И КАКО ЈЕ ДОШЛО ДО ТОГА ДА БУДЕТЕ ДИО ОВЕ СПОРТСКЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ КОЈА ЈЕ СИЛНО ОБРАДОВАЛА ШИРИ ПРОСТОР САРАЈЕВСКО-РОМАНИЈСКЕ РЕГИЈЕ?

-Кроз Соколац сам пролазио, а сад сам добио прилику да се мало дуже задржим на овом високом простору, што ми је изузетно пријало. Соколац је познат по добрим спортистима, нарочито када је ријеч о атлетици. Изњедрио је више атлетских шампиона, међу којима посебно мјесто припада Славку Копривици, Неђу Ђуровићу, Богољубу Копривици, Драгану и Данку Јоловићу. Ту је и Милош Ђурковић, некадашњи члан шампионске екипе ФК “Сарајево”. Позвали су ме моји спортски пријатељи да дођем у Соколац и велика ми је част што сам био дио ове спортске манифестације.

ВАШЕ МИШЉЕЊЕ О МОСИ. КОЛИКО СУ ОВЕ ИГРЕ ВАЖНЕ ЗА РАЗВОЈ СПОРТА, ФИЗИЧКЕ КУЛТУРЕ, СПОРТСКОГ ДУХА?

-МОСИ су имале огроман значај у бившој Југославији. Врло је важно што су обновљене након немилих ратних догађаја, што, у посљедњих двадесетак година, уживамо у овој спортској приредби, дружењу младих на спортским теренима. Имамо прилику да видимо и нека позната имена, спортисте који су оставили дубок траг у атлетици, кошарци, рукомету и у другим спортским гранама, постизали врхунске резултате на регионалним такмичењима, олимпијадама, европским и свјетским спортским приредбама. МОСИ пружају прилику младим спортистима да напредију, стекну неопходно искуство за даљи развој. Наравно, треба још озбиљније радити на њиховом јачању, стварању услова за масовније укључивање младих спортиста у ову велику спортску манифестацију.

ПРАВНИК СТЕ ПО СТРУЦИ, А ЖИВИТЕ ОД СПОРТСКОГ НОВИНАРСТВА. ЗАНИМЉИВА ЈЕ ПРИЧА КАКО СТЕ УШЛИ У НОВИНАРСКУ ПРОФЕСИЈУ.

-Одувијек сам волио спорт. Имамо сам само пет година када сам пратио Олимпијсјке игре у Монтреалу, 1976. године. Због велике временске разлике, родитељи ми нису дозвољавали да ТВ преносе пратим до касно у ноћ. Још тада сам осјетио симпатију према атлетици, пратећи наступе великих шампиона – Едвина Мозеса, Алберта Хуанторене и других познатих атлетских имена. Четири године касније, испратио сам комплетну Олимпијаду у Москви, 1980. године.

Спорт је играо веома важну улогу у мом животу. Почео сам и да се бавим атлетиком, али је школа била приоритет. Без обзира што сам завршио Правни факултет, спорт је био веома важан дио мог живота. Сјећам се, када сам 1996. године, у вријеме одржавања Олимпијских игара у Атланти, дошао да волонтирам у РТС-у, тадашњи велики редитељ Вујадин Вујовић, импресиониран колико знам података о атлетици и другим спортским гранама, колико сам одговоран, ажуран, обиљно написао одоговорним да би Радио телевизија Србије требало у своје редове да прими Радослава Симића, јер је, како је он написао, “ добар играч за екипу”.

ПОСЕБНО ЕМИТОВНО ГОВОРИТЕ КАДА СЕ ПРИСЈЕЋАТЕ ВЕЛИКОГ СПОРТСКОГ НОВИНАРА ДУШКА КОРАЋА. ЗА ЊЕГА ЧЕСТО КАЖЕТЕ ДА ЈЕ БИО ВАШ СПОРТСКИ УЧИТЕЉ И ИСКРЕНИ ПРИЈАТЕЉ.

-Са Душком Кораћем сам пуних 18 година радио, пратио велике спортске догађаје. Душко ми је први пружио прилику да радим 37. Свјетски куп у скијању, што је значајно утицало на моје новинарско образовање и развило мој таленат. Примијетио је да имам неопходан темперамент, да брзо упијам савјете старијих колега, указао ми на оно што један спортски новинар мора знати да би добро радио свој посао. Били су то незаборавни тренуци, посебно рад на праћењу олимпијских игара, европских и свјетских првенстава у атлетици и пливању, одбојкашких такмичења. Неизмјерно сам му захвалан за све што је учинио за мене. И данас, три и по године након његове смрти, много ми недостаје.

БИЈЕ ВАС ГЛАС ДА СТЕ ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ ПОЗНАВАЛАЦА БАЗИЧНИХ СПОРТОВА, ПОСЕБНО АТЛЕТИКЕ. НЕРИЈЕТКО ИСТИЧЕТЕ ДА ЈЕ ИСТИНСКИ ИЗАЗОВ ИСТОВРЕМЕНО ПРАТИТИ ВИШЕ ДИСЦИПЛИНА НА СПОРТСКОМ БОРИЛИШТУ, ЈЕР ЈЕ ТАДА НА ЖЕСТОКОМ ИСПИТУ КОНЦЕНТРАЦИЈА КОМЕНТАТОРА.

-Атлетика и пливање траже од коментатора врло озбиљну концентрацију, најозбиљнију припрему, јер, у једном тренутку, морате пратити шта се дешава у више дисцплина. Морате на прави начин да реагујете, да све што се догађа на борилиштима пренесете гледаоцима. Сваки губитак концентрације може изазвати неку материјалну грешку или лапсус. Најзахтјевније је коментарисати атлетику и пливање.Озбиљно се припремам за све догађаје, без обзира колико су важни, јер настојим да испоштујем све спортисте и гледаоце. Морам бити припремљен и физички и психички да би могао одговорити изазовима, бити присутан на сваком дијелу терена.

ПРАТИЛИ СТЕ ВЕЛИКА ТАКМИЧЕЊА- ОЛИМПИЈАДЕ И ДРУГА ТАКМИЧЕЊА ЕВРОПСКОГ И СВЈЕТСКОГ НИВОА. ШТА БИ МОГЛИ ИЗДВОЈИТИ КАО ДОЖИВЉАЈ КОЈИ СЕ НЕ МОЖЕ ЗАБОРАВИТИ?

-Олимпијске игре су највеће такмичење на свијету, јер на једном мјесту видите десет хиљада спортиста, пратите више од 50 дисциплина. Да није олимпијаде, можда никада не би дошли у Азију, Америку, на Далеки исток…Олимпијске игре су нешто што се памти, нарочито ако ваши спортисти остваре добре резултате, посебно ако те блиставе тренутке коментаришете, биљежите изјаве, радите интервјуе са познатим спортистима. Све је то за незаборав.

Био сам пет пута на љетним, једном на зимским олимпијским играма. Први пут, 2000. године, пратио сам ОИимпијске игре у Сиднеју, потом у Атини, Пекингу, Лондону, и, на крају, 2016. у Рију. Никада не могу заборавити Пекинг, трку Милорада Чавића на 100 метара делифин, легендарни дуел са Мајклом Фелпсом, који је донио много узбуђења, бројне коментаре широм свијета. Доживио сам да на Олимпијади у Рију пратим како је златну медаљу освојио Давор Штефанек у рвању грчко-римским стилом, да коментаришем освајање бронзане медаље Иване Шпановић у скоку удаљ. Та медаља Шпановићеве је прва за нашу земљу након далеке 1956. године, када је на Олимпијади у Мелбурну Фрањо Михалић освојио сребро. То је, иначе, прва олимпијска медаља у женској конкуренцији за нашу Србију, тако да је и по томе јединствена. Ти детаљи остају дубоко у сјећању; они се не могу заборавити.

И ДАЉЕ ТВРДИТЕ ДА ЈЕ НА ОЛИМПИЈАДИ У ПЕКИНГУ СРПСКИ ПЛИВАЧ МИЛОРАД ЧАВИЋ ПОБИЈЕДИО ФЕЛПСА. ФОТОФИНИШ ЈЕ ОДЛУЧИО ПОБЈЕДНИКА.

-Мислим да је то сасвим извјесно. Не могу да тврдим децидирано, али је мој утисак такав. И дан-данас не могу да вјерујем да је Фелпс побиједио у тој трци, али, у сваком случају, била је то велика трка. Милорад Чавић је показао тада да је један од најбољих свјетских спортиста свих времена, сигурно наш најбољи пливач који се појавио, један од највећих талената свјетског пливања у спринту. Мени је много жао што, због преклапања сатнице дисциплина, није могао да плива 100 метара краул. Чавић је данас је “власник” европског рекорда у трци на 100 метара делфин.

ИМА ЛИ РТС МЛАДЕ СНАГЕ КОЈЕ ЋЕ МОЋИ ДА ЗАМИЈЕНЕ ПОШТОВАНА, ПРИЗНАТА И ПРОВЈЕРЕНА ИМEНА У СПОРТСКОЈ РЕДАКЦИЈИ? ВЈЕРУЈЕМ ДА ИМА, ЈЕР ЈЕ СПОРТСКО НОВИНАРСТВО ПРИВЛАЧНО ЗА МЛАДОГ ЧОВЈЕКА.

-Одувијек сам волио спорт. Имамо сам само пет година када сам пратио Олимпијсјке игре у Монтреалу, 1976. године. Због велике временске разлике, родитељи ми нису дозвољавали да ТВ преносе пратим до касно у ноћ. Још тада сам осјетио симпатију према атлетици, пратећи наступе великих шампиона – Едвина Мозеса, Алберта Хуанторене и других познатих атлетских имена. Четири године касније, испратио сам комплетну Олимпијаду у Москви, 1980. године.

Спорт је играо веома важну улогу у мом животу. Почео сам и да се бавим атлетиком, али је школа била приоритет. Без обзира што сам завршио Правни факултет, спорт је био веома важан дио мог живота. Сјећам се, када сам 1996. године, у вријеме одржавања Олимпијских игара у Атланти, дошао да волонтирам у РТС-у, тадашњи велики редитељ Вујадин Вујовић, импресиониран колико знам података о атлетици и другим спортским гранама, колико сам одговоран, ажуран, обиљно написао одоговорним да би Радио телевизија Србије требало у своје редове да прими Радослава Симића, јер је, како је он написао, “ добар играч за екипу”.

ПОСЕБНО ЕМИТОВНО ГОВОРИТЕ КАДА СЕ ПРИСЈЕЋАТЕ ВЕЛИКОГ СПОРТСКОГ НОВИНАРА ДУШКА КОРАЋА. ЗА ЊЕГА ЧЕСТО КАЖЕТЕ ДА ЈЕ БИО ВАШ СПОРТСКИ УЧИТЕЉ И ИСКРЕНИ ПРИЈАТЕЉ.

-Са Душком Кораћем сам пуних 18 година радио, пратио велике спортске догађаје. Душко ми је први пружио прилику да радим 37. Свјетски куп у скијању, што је значајно утицало на моје новинарско образовање и развило мој таленат. Примијетио је да имам неопходан темперамент, да брзо упијам савјете старијих колега, указао ми на оно што један спортски новинар мора знати да би добро радио свој посао. Били су то незаборавни тренуци, посебно рад на праћењу олимпијских игара, европских и свјетских првенстава у атлетици и пливању, одбојкашких такмичења. Неизмјерно сам му захвалан за све што је учинио за мене. И данас, три и по године након његове смрти, много ми недостаје.

БИЈЕ ВАС ГЛАС ДА СТЕ ЈЕДАН ОД НАЈБОЉИХ ПОЗНАВАЛАЦА БАЗИЧНИХ СПОРТОВА, ПОСЕБНО АТЛЕТИКЕ. НЕРИЈЕТКО ИСТИЧЕТЕ ДА ЈЕ ИСТИНСКИ ИЗАЗОВ ИСТОВРЕМЕНО ПРАТИТИ ВИШЕ ДИСЦИПЛИНА НА СПОРТСКОМ БОРИЛИШТУ, ЈЕР ЈЕ ТАДА НА ЖЕСТОКОМ ИСПИТУ КОНЦЕНТРАЦИЈА КОМЕНТАТОРА.

-Атлетика и пливање траже од коментатора врло озбиљну концентрацију, најозбиљнију припрему, јер, у једном тренутку, морате пратити шта се дешава у више дисцплина. Морате на прави начин да реагујете, да све што се догађа на борилиштима пренесете гледаоцима. Сваки губитак концентрације може изазвати неку материјалну грешку или лапсус. Најзахтјевније је коментарисати атлетику и пливање.Озбиљно се припремам за све догађаје, без обзира колико су важни, јер настојим да испоштујем све спортисте и гледаоце. Морам бити припремљен и физички и психички да би могао одговорити изазовима, бити присутан на сваком дијелу терена.

ПРАТИЛИ СТЕ ВЕЛИКА ТАКМИЧЕЊА- ОЛИМПИЈАДЕ И ДРУГА ТАКМИЧЕЊА ЕВРОПСКОГ И СВЈЕТСКОГ НИВОА. ШТА БИ МОГЛИ ИЗДВОЈИТИ КАО ДОЖИВЉАЈ КОЈИ СЕ НЕ МОЖЕ ЗАБОРАВИТИ?

-Олимпијске игре су највеће такмичење на свијету, јер на једном мјесту видите десет хиљада спортиста, пратите више од 50 дисциплина. Да није олимпијаде, можда никада не би дошли у Азију, Америку, на Далеки исток…Олимпијске игре су нешто што се памти, нарочито ако ваши спортисти остваре добре резултате, посебно ако те блиставе тренутке коментаришете, биљежите изјаве, радите интервјуе са познатим спортистима. Све је то за незаборав.

Био сам пет пута на љетним, једном на зимским олимпијским играма. Први пут, 2000. године, пратио сам ОИимпијске игре у Сиднеју, потом у Атини, Пекингу, Лондону, и, на крају, 2016. у Рију. Никада не могу заборавити Пекинг, трку Милорада Чавића на 100 метара делифин, легендарни дуел са Мајклом Фелпсом, који је донио много узбуђења, бројне коментаре широм свијета. Доживио сам да на Олимпијади у Рију пратим како је златну медаљу освојио Давор Штефанек у рвању грчко-римским стилом, да коментаришем освајање бронзане медаље Иване Шпановић у скоку удаљ. Та медаља Шпановићеве је прва за нашу земљу након далеке 1956. године, када је на Олимпијади у Мелбурну Фрањо Михалић освојио сребро. То је, иначе, прва олимпијска медаља у женској конкуренцији за нашу Србију, тако да је и по томе јединствена. Ти детаљи остају дубоко у сјећању; они се не могу заборавити.

И ДАЉЕ ТВРДИТЕ ДА ЈЕ НА ОЛИМПИЈАДИ У ПЕКИНГУ СРПСКИ ПЛИВАЧ МИЛОРАД ЧАВИЋ ПОБИЈЕДИО ФЕЛПСА. ФОТОФИНИШ ЈЕ ОДЛУЧИО ПОБЈЕДНИКА.

-Мислим да је то сасвим извјесно. Не могу да тврдим децидирано, али је мој утисак такав. И дан-данас не могу да вјерујем да је Фелпс побиједио у тој трци, али, у сваком случају, била је то велика трка. Милорад Чавић је показао тада да је један од најбољих свјетских спортиста свих времена, сигурно наш најбољи пливач који се појавио, један од највећих талената свјетског пливања у спринту. Мени је много жао што, због преклапања сатнице дисциплина, није могао да плива 100 метара краул. Чавић је данас је “власник” европског рекорда у трци на 100 метара делфин.

ИМА ЛИ РТС МЛАДЕ СНАГЕ КОЈЕ ЋЕ МОЋИ ДА ЗАМИЈЕНЕ ПОШТОВАНА, ПРИЗНАТА И ПРОВЈЕРЕНА ИМEНА У СПОРТСКОЈ РЕДАКЦИЈИ? ВЈЕРУЈЕМ ДА ИМА, ЈЕР ЈЕ СПОРТСКО НОВИНАРСТВО ПРИВЛАЧНО ЗА МЛАДОГ ЧОВЈЕКА.

-Сигурно је да има. Спортски догађаји изискују студиозну припрему, траже искуство. Има младих који обећавају много, који раде веома добро. Издвојио бих Немању Матића. Он је врло темељан, озбиљно се припрема, посједује снажну емоцију за овај посао. Наравно, има још младих новинара, да их не набрајам; бојим се да ћу неко име заборавити. Млади воле спорт, уживају у њему. Има изузетно талентованих спортских новинара и на другим телевизијама.

Када уђете у новинарске воде, осјетите љепоту тог посла, коментаришете велике спортске догађаје, нађете се на лицу мјеста, сретнете спортисте које сте некада само могли сањати, те доживљаје није могуће описати. Тешко је из студија, хиљадама километара далеко од догађаја, коментарисати, јер немате праву слику дешавања на спортском борилишту, атмосферу на трибинама. Право је богатство срести се са легендарним спортистима, коментарисати њихове наступе на највећим свјетским такмичењима.

САВЈЕТ МЛАЂИМ КОЛЕГАМА, АЛИ И ОНИМА КОЈИ ТЕК ПЛАНИРАЈУ ДА СЕ БАВЕ СПОРТСКИМ НОВИНАРСТВОМ. ШТА ДА РАДЕ И УРАДЕ ДА БИ ИМ СЕ ВЈЕРОВАЛО, ДА БИ БИЛИ НА ВИСИНИ ЗАДАТКА?

-Савјетовао бих им да иду корак по корак, да крену од неких краћих прича, прилога, репортажица. Тако се граде темељи за оно што касније долази. Морају бити у сталном контакту са спортистима, тренерима, спортским савезима, пратити резултате. Интернет је врло важан извор информација, али не смије бити једини, све у том послу. Храбро да крче пут према успјеху. Само озбиљним радом, поштеним односом према свакодневим обавезама, могуће је остварити своје снове.

Avatar
Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.