Поред општине Соколац, на магистралном путу који нас води на море и планине, са десне стране, велике стијене каменолома крију нетакнуту природу, која краси село Примчићи. У малом мјесту скривеном испод Карачића брда, године 1939. рођен је Момир Јоловић, соколачки пјесник, љубитељ спорта, који је читав радни вијек провео радећи у просвјети. Као и већини његових вршњака у то вријеме дјетињство је било веома тешко. До школе је сваки дан пјешачио осам километара, али га то није омело да буде одличан и примјеран ученик.

– Одрастао сам са мајком и братом и још као дијете осјетио суровост живота. Био сам принуђен да научим орати, косити и водити рачуна о стоци. За школу сам ипак налазио времена. Чак и када се дешавало да се зими распадне обућа и бос се вратим кући из школе, то није умањило моју ученичку преданост. Нажалост, неко вријеме послије завршетка основног образовања, због недостатка услова, морао сам да паузирам. У међувремену, ишао сам на пошумљавање на Романију. Они који су били дио те приче сјећају се да није било нимало лако. Тек нешто касније наставио сам средњошколско образовање. Одабир је пао на учитељску школу у Сарајеву. Као дијете са села, жељно града, у то вријеме нисам се много истицао у учењу, али био сам добро прихваћен од другара и професора, те су ме бирали за предсједника одјељења – присјећа се своје младости наш саговорник.

Наставник у пензији, соколачки пјесник, љубитељ спорта

Каже да му је много значило што је успио да пронађе смјештај у дому, али се често оскудјевало у разним стварима, чак и храни. Ипак, из тог времена носи само најљепше успомене. Како је био изузетан спортиста у више спортских дисциплина, његова првобитна жеља није била учитељска школа.

– Волио сам гимнастику, био први голман у рукомету у Сокоцу, касније се окушао и у стрељаштву, имао сам све предуслове да упишем ДИФ. Пошто су сва мјеста била попуњена, а ја одувијек волио читати, са још неколико другова и другарица, окренуо сам се књижевности. Морам признати да је систем школовања у односу на данашњи био много квалитетнији, требало је доста рада и труда да се дође до дипломе – истиче он.

ЉУБАВ ПРЕМА ПИСАЊУ

За вријеме студирања, родила се љубав према писању, али озбиљнијим књижевним стваралаштвом Јоловић се почео бавити нешто касније, по запослењу.

– Мој првенац под називом „Поподневни пламен“ изашао је 1988. године, а обухватао је седамдесет родољубивих, љубавних, револуционарних пјесама. Та збирка ми је остала у лијепом сјећању, јер ми је донекле отворила врата за даљи свијет писања. До сада сам издао десетак књига, а небројено пута су се моје пјесме нашле у разним признатим зборницима. Волим да се окушам у свакој тематици. Пишем за дјецу, одрасле, романе, прозу, поезију. Теже је писати поезију, него прозу и као што мој рецезент Љубомир Зуковић каже људи често погријеше када по сваку цијену римују ријечи. Мени су најдраже збирка дјечије поезије „Дјеца грле отаџбину“ и роман „Грешница“, једна веома озбиљна прича. Инспирацију налазим свуда око себе – из природе, дружења, снова. Најважније је пронаћи мотив, а касније се плете мрежа и стварају се стихови – открио нам је дугогодишњи пјесник.

Током тридесетседмогодишњег просвјетног стажа, радио је у више школа. Почео је у Хан Пијеску, а потом отишао у армију. По повратку, запослење добија на Борикама, а одатле прелази у школу у Соколовићима. У Соколац стиже 1978. године, гдје је остао до пензије у коју одлази 2004. године. Извео је бројне генерације ученика, међу којима и неколико пјесника. За своје ђаке имао је само ријечи хвале, јер су његовали здрав и пријатељски однос.

– Да се опет родим изабрао бих исту професију. Током свих тих година никада нисам оборио ученика на поправни испит. Нисам био строг, поставио сам се отворено, благо и пријатељски према њима. За узврат сам добијао велико поштовање. Осим српског језика, предавао сам ликовно, музичко и физичко. Бавили смо се разним активностима, мало више спортским садржајем, јер је љубав према спорту била веома снажна. Још увијек ми се ученици јављају и поздрављају ме, што је на крају свега највредније. По одласку у пензију 2004. године, добио сам позив да радим на Вучијој Луци. Било је то лијепих годину дана; са ученицима сам покренуо неколико различитих секција. То вријеме ћу памтити и по томе што ми је тадашња начелница Вучије Луке помогла да издам роман „Грешница“ – присјетио се он.

Момир Јоловић истински је поштовалац српских, али и бројних страних књижевних стваралаца, међутим, каже да му је узор увијек био Бранко Ћопић.

– Изузетно цијеним рад нашег нобеловца Ива Андрића, али ћу на прво мјесто увијек издвојити Ћопића. То је из разлога што је писао и за дјецу, и одрасле; и пјесме, и романе, и приповјетке, и новеле… Читао сам много и стране ауторе – све руске класике, Хемингвеја, Золу… Током свог живота, прочитао сам око 1.500 књига. Често сам ученицима говорио: Прочитај двије стотине књига, двије стотине прву ћеш сам написати. Наша пјесникиња Свјетлана Ђурђић била је моја ученица и сјећа се тих ријечи. Књига је највеће богатство које требамо чувати у данашње вријеме. Све науке свијета су смјештене управо међу корицама књига, зато поручујем младима да се на тај начин изграђују. Примјећујем да данас читању највише пажње посвећују просвјетни радници и пензионери. Међутим, за праве ствари некада је потребна и зрелост. Има примјера да дјеца нису вољела да читају лектире када је то било неопходно у склопу редовног школског плана, али сада као одрасли људи често своје слободно вријеме одвајају управо на читање – казао је он.

Наш саговорник је породичан човјек – супруг, отац, дјед. Велика инспирација су му унучад, за које у пензији радо издваја вријеме. Како га није дочекало лако дјетињство, тако нису ни пензионерски дани. Ипак, овај скромни пјесник, утјеху налази у благодетима које природа и књига пружају.

– Оженио сам се 1966. године и са супругом стекао два сина, који су ми подарили највеће благо – унучад. Писао сам о дјеци, а касније о унуцима. Веома ми је значила њихова подршка у животу. Наравно, за своје књижевно стваралаштво дугујем захвалност руководству општине, привредницима и свима који су на неки начин помогли да моја дјела угледају свјетлост дана. Данас, у позним годинама, настојим да пронађем вријеме да што више боравим у природи. Често берем гљиве, у прољеће засадим нешто у скромној башти, а понекад се понешто и напише – открио нам је он.

Момир Јоловић један је од оних који су велики допринос дали покретању и одржавању бројних културних манифестација у нашем граду. Зато је често и радо виђен гост на свим књижевним и пјесничким манифестацијама у Сокоцу, али и шире. Носилац је признања заслужни грађанин општине Соколац. Члан је Књижевне заједнице Републике Српске и Књижевне заједнице бивше Југославије.


ЗДРУЖИМО СЕ

Здружимо се, савремени,
Нек нам разум буде спас,
И вијекови прохујали
Помирења чују глас.

Нек процвјета дрво мира
Из пепела балканског,
И одјекне братска пјесма
Са поднебља европског.

Нека Српска Република
Пријатељу руке шири.
Ту је братско уточиште
Гдје се прашта, гдје се мири.

Да будуће нараштаје
Слободарско сунце грије.
Нек природна љубе блага
И његују традиције.

Синови смо једне груде
Корачамо циљу истом.
Нек водиља слога буде
На путу нашем чистом.

Окитимо Републику
Ловориком, хљебним снопом.
Учинимо да се плави
Чисто небо над Европом.

Само сложно, браћо древна,
Да нам разум буде спас,
Нека еон овај бурни
Помирења чује глас.

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.