Због пожара који је разорио Богородичну цркву – чувени Нотр Дам, Париз, Француска, али и цијело човјечанство претрпјели су велики губитак. Тог петнаестог априлског дана сви свјетски медији објавили су ову шокантну вијест и одмах су многи некако себи дали за право да коментаришу овај догађај. Отворене су бројне полемике и питања на друштвеним мрежама, од сјећања како су звона ове светиње звонила још 1389. у част побједе српске војске на Косову, преко српско-француских односа током Првог свјетског рата, па све до оне заставе самопроглашеног Косова, која се вијорила на датој катедрали прошле године на обиљежавању стогодишњице од Великог рата.

– Срби су народ који је током историје доживио да види спаљивање многих својих светиња и због тога ми тај догађај не можемо да дочекамо ни са радошћу, а ни злурадошћу, већ са тугом, јер су хришћанска црква Нотр Дам и наше цркве дио заједничке хришћанске европске цивилизације, која је данас на издисају – оцијенио је политички аналитичар и историчар Саша Адамовић, који је признати професор на бројним факултетима и чест гост у Сокоцу, јер тринаест година предаје на Високој школи за услужни бизнис.

– Са правом смо забринути за будућност нашег идентитета, као и идентитета једне хришћанске Европе, које бојим се у великој мјери више нема или није више значајна онако као што је то била кроз историју. Али, као што се на неким нашим примјерима говорило, обнова Нотр Дама, као и обнова нашег спаљеног Хиландара и косовских светиња, је заправо обнова свих нас – српског, хришћанског и европског идентитета. Већ дужи период, чини се, као да постоји нека намјера да се на глобалном нивоу сви идентитети тако разнолики и богати у својим различитостима пониште и створи једна сива маса без икаквих својстава. Велико је питање да ли таква маса која више није људска заједница има будућност, а сви су европски народи забринути за губитак свог идентиета. Као да се сада буде из анестезије покушавајући да се сјете ко су, шта су, како би поново обнављајући свој идентитет постали велики народи и заузели достојно мјесто у европској историји које им је припадало вијековима – додаје Адамовић.

Ми – српски народ савременим Французима можемо да ставимо много примједби, прије свега њихов однос према нашим светињама и држави. Француска је једна од европских држава које су признале независно Косово и једна од оних које су у ратовима деведесетих година биле на страни наших непријатеља.

– Међутим и у то вријеме било је Француза који су имали разумијевања за Србе и њихов интерес, али и оних који су једноставно вољели Србе и сјећали се својих предака још из времена Првог свјетског рата, времена када су српски и француски војници били велики савезници. Са друге стране ми смо народ са историјским памћењем и знамо колико је Француска као хришћанска држава, држава из времена прије Француске револуције, била велика моћна сила и колико је задужила нашу цивилизацију својом историјом, културом и умјетношћу. Не можемо да будемо против такве Француске, нити против оних који су дијелили са нама многе заједничке вриједности. Али, живимо у прилично сурово доба, гдје често надвладава оно што се назива реалполитика или голи политички интерес. Волио бих да се једног дана у некој ближој будућности српски и француски интереси поново поклопе, односно сложе, можда чак у некаквој новој и на другачији начин уједињеној Европи, која ће се вратити вриједностима које су је некада чиниле великом. И вјерујем да бисмо поново могли бити пријатељи као што смо некада били, да оне ријечи са Калемегданског споменика „Волимо Француску као што је она волела нас“ поново добију пуно значење – изразио је историчар Саша Адамовић.

У борби за опстанак националног идентитета Срби су данас можда и најугроженији, јер су у деликатној позицији. Српски народ је у Првом и Другом свјетском рату, као и током деведесетих година, био изложен невјероватним страдањима, тако да то што још увијек постојимо можемо да рачунамо као велико чудо.

– У великом дијелу свијета и данас нема разумијевања за Србе, наше националне и државне интересе, а сви они који су изабрали да буду наши непријатељи већ годинама раде на деструкцији српског идентитета. Препоручују нам да заборавимо сопствену историју, јер, наводно по њиховим ријечима, ми „болујемо“ од вишка историје и морали бисмо да будемо коначно „излијечени“ од те бољке. Под великим смо притиском, кроз неку врсту друштвеног инжињеринга, да промијенимо свијест и постанемо нешто друго од онога што смо били. Често заборављамо да српски народ нису само они који су у овом тренутку живи, већ да смо једна заједница у вјечности и да су то сви они који су прије нас живјели, али и нерођени потомци о којима ми као генерација морамо да водимо рачуна. Не смијемо нестати у историји, а историја умије и те како да буде сурова, јер су многи велики народи одавно нестали – сматра овај признати политички аналитичар.

Свједоци смо разуђености српског народа који живи у неколико различитих држава. Пропустили смо у 20. вијеку кроз, како наш саговорник рече, један лош и наопак југословенски експеримент прилику да интегришемо сопствени народ у цјелину.

– Резултати ратова из деведесетих година су нас расули у неколико држава, иако још увијек живимо доста близу једни другима. Међутим, у свим тим државама Срби су као народ извргнути или подвргнути жестоком притиску да се одрекну свог националног идентитета и претопе у неке друге народе и буду оно што нису, нити ће, дај Боже икада бити. Ипак, ово је прилика за једну другу интеграцију, прије свега мислим на духовну и културну, а била би корисна и економска, ако у овом тренутку није могућа политичка и државна. Управо та духовна и културна интеграција Срба ће нас сачувати као народну заједницу на Балкану и у том смислу подизањем националне свијести успјећемо да пружимо отпор свим покушајима затирања нашег националног идентитета. Тај притисак, којим смо изложени, може да буде искориштен у супротном смјеру, јер свака акција рађа реакцију и јача нашу вољу да по сваку цијену останемо и будемо оно што смо вијековима били – додаје наш саговорник.

Положај Срба у Црној Гори

Свима је јасно и добро познато колико тешко живе Срби на Косову и Метохији. Међутим, данас се отвара једна нова проблематика – положај Срба у Црној Гори.

– Престао сам да употребљавам израз Црна Гора и користим израз „црвена Хрватска“, зато што црногорска власт која спроводи друштвени инжињеринг претварања Срба у неку другу нацију заправо остварује најлуђе снове Анте Павелића, који је нешто што је било увијек српско и као примјер и узор Србима – некадашња Црна Гора, настојао да претвори у нешто што је у потпуности антисрпско. У праву је српски патријарх Иринеј који је у једном моменту положај Срба у Црној Гори упоредио са положајем Срба у Независној држави Хрватској и тада је у нашој јавности био изложен жестоким нападима због тих ријечи. А онда смо врло брзо видјели да су то у потпуности истините ријечи. Та „црвена Хрватска“ иде толико далеко по питању идентитета српског народа. Напада и покушава да уруши Српску православну цркву у Црној Гори која је вијековна заштитница нашег националног идентитета. То је држава која водећим српским интелектуалцима забрањује да дођу на њену територију и у поптуности је јасно да док год је у Подгорици тако изразит антисрпски режим, који је спреман да настави са асимилаторском политиком, нема будућности за Србе у Црној Гори. Њима је положај нешто лакши у односу на положај наше браће на Косову и Метохији, али не смијемо дозволити да се погорша и да они у Црној Гори дођу у исту ситуацију – тврди историчар Саша Адамовић.

Историја је, каже Адамовић, трка на дуге стазе и побјеђују они најиздржљивији, најхрабрији и најбољи, који имају највише воље за побједом. Он је оптимистичан када је у питању опстанак српског народа.

– Вјерујем да је у том смислу побједа на нашој страни, да ће доћи дан када ће Срби са Косова и Метохије, из Црне Горе, Војводине, Шумадије и Републике Српске поново бити јединствени, интегрисани у српску државу, да ћемо за собом оставити све оне историјски неуспјеле експерименте и да ћемо сви заједно од Бањалуке до Београда градити бољу заједничку будућност – поручује он.

Због тога Адамовић инсистира да Српска православна црква треба да буде основна наша снага.

– У најтежим историјским периодима за српски народ, када смо остајали без сопствене државе и били у ситуацији да живимо у туђинским државама, изложени асимилацији, притисцима, па и погронима, црква је чувала не само нашу вјеру, већ и национални идентитет. Српска православна црква је снага, која ће нас чувати, јачати и омогућити да будуће генерације Срба које се још нису родиле буду оно што су били наши славни преци – закључује политички аналитичар и наш саговорник Саша Адамовић.

Прошлост се не може промијенити, али српску историју многи настоје да изокрену, зато је она данас тако снажно неизвјесна. Ми – савременици морамо бранити, сјећати се и борити се за истину о прошлости, како бисмо са новом снагом корачали у будућност.

Јелена Маринковић
Рођена 28. августа 1989. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршила у Сокоцу. Дипломирала је Новинарство 2013. године на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. У ЈП "Инфо центар" Соколац запослена од 2015. године. Тренутно обавља функцију главног и одговорног уредника.