Фото: Соколац-срце Романије

Иако је социјалистичка револуција била најдоминантнији мотив њеног дјеловања, Комунистичка партија Југославије је током Другог свјетског рата била најјача снага антифашистичког опредјељења и језгро устаничке активности, а обнова Југославије једна од њених основних орјентација. Она се, иако у међуратном периоду жестоки противник „великосрпске хегемоније“, на почетку Другог свјетског рата нашлa у парадоксалној ситуацији. Као организатор народноослободилачке борбе, у масама српског сељаштва пронашла је главну снагу за своје устаничко и револуционарно дјеловање.

И поред тога што је усташки терор и борба за физичку егзистенцију био главни покретач српских сељачких маса ка народноослободилачком покрету, а политички програм комуниста неријетко несхватљив и тешко разумљив, Срби су од свих босанскохерцеговачких народа најбрже и најшире прихватили политичку идеју КПЈ, чинећи њену авангарду и најпоузданији елемент.

Захваљујући томе, фашистичка Њемачка, односно њена марионетска Независна Држава Хрватска, се само неколико мјесеци након образовања суочила са снажним устаничким реакцијама у Херцеговини, Босанској крајини и источној Босни.

Обим устанка у источној Босни, гдје је утицај усташа био слабији а њихови злочини непосредно послије окупације нису били толико масовни као у Херцеговини или Босанској крајини, илуструје снагу устаничке традиције и слободарског духа који је живио у свијести српског народа у Босни и Херцеговини.

Оружане акције око Сарајева и на Романији, убрзо су се прошириле на српска насеља у рејонима Бирча, Мајевице Семберије и Озрена. Формирање устаничких чета најбрже је ишло на ширем простору легендарне Романије, гдје је Романијски НОП одред до краја 1941. године израстао у озбиљну војну јединицу са око 3.500 партизана.

Неутралисањем непријатељских упоришта 26. августа 1941. ослобођен је Соколац, који је све до 15. јануара 1942. године остао дио слободне територије и са формираним органима власти представљао симбол слободе и државотворне тежње.

Данас, 78 година након првих побједа над фашизмом, под утицајем измијењених перцепција друштвено-политичких вриједности, однос доброг дијела српског народа, нарочито млађих генерација, према тековинана народноослободилачке борбе граничи са потпуним непоштовањем и игнорисањем овог периода сопствене историје.

Без обзира на касније подјеле и братоубилаштво, скоро да не постоји српска фамилија чији се ближи или даљи предци нису борили у партизанским одредим, а уклесана имена на многим запуштеним споменицима, широм Републике Српске и Босне и Херцеговине, свједоче о њиховом страдању, често само што су постали пунољетни мушкарци.

Због тога, и поред разлика у схватању идеологије – слагања или неслагања са политиком која је руководила народноослободилачким покретом, требали би да поштујемо жртве пале за слободу и изградњу другачијег свијета. Тиме његујемо и учвршћујемо колективно историјско памђење, битну претпоставку и залог за срећнију будућност.

На историчарима је да на основу релевантних извора и методологије науке којом се баве, анализирају и дају критичку оцјену поменутог догађаја и периода наше прошлости који је, у зависности од актуелних владајућих политичких структура, био прецјењиван али ревизионистички подцјењиван.