Кад су започели сукоби на тлу бивше Југославије, југословенска дијаспора се распала. Створене су нове организације по националној и републичкој основи, завичајни клубови и удружења која су регистрована, а истовремено и њихова хуманитарна активност, пише Добрица Вуловић.

Новоформиране организације су у почетку лутале јер поред штурих незваничних информација нису имале основне податке о хуманитарним потребама, посебно о процедури достављања хуманитарне помоћи.

Административно компликована процедура, дезинформације о злоупотреби хуманитарне помоћи и да помоћ неће стићи до избеглица, амбиције појединих чланова да руководе и координирају, заправо контролишу организацију, створила је непремостиве баријере.

У целој тој вратоломији спонтано се успоставио неки ред. Почеле су да стижу скромне количине помоћи, углавном у општине из којих су грађани дародавци водили порекло. То је помогло успостављању чвршћих односа са општинским организацијама Црвеног крста, Црвеним крстом Србије, Матицом Срба и исељеника, са Српском павославном црквом и удружењима Срба из Босне и Хрватске.

Како се хуманитарна криза компликовала, регулисањем информационог система преко наших дипломатско-конзуларних представништава и оспособљавањем царине и пратећих служби, посебно хигијенско-санитарних, почело је достављање веће количине робе. Томе су допринеле и везе које су створене у већини европских земаља с тамошњим локалним органима власти.

Свакако, одређени допринос дале су заједничке екипе Црвеног крста СРЈ које су с Хуманитарно-информативним центром Комесаријата помагале регулисање формалности и делиле одговарајуће информативне материјале на граничним прелазима Хоргош и Келебија. Чак су закупљени магацински простори у близини српско-мађарске границе и одређена документација и потврде о пријему помоћи.

Након тога почела су удруживања наших клубова на нивоу појединих држава и региона и реализација озбиљнијих пројеката, посебно у сфери набавке медицинске опреме и лекова.

У једној фази почело је спонтано формирање друштава пријатеља Комесаријата, прво у Паризу, а потом и Лондону. Циљ ових друштава није био превасходно хуманитарног карактера већ су се бавила и превођењем дела Алије Изетбеговића, Фрање Туђмана и других идеолога национализма која су представљала идеолошке платформе за започињање сукоба у Хрватској и БиХ. Друштво у Паризу је лобирало и помогло формирање Клуба француско-српског пријатељства, при француском парламенту, а водећу улогу у клубу имао је Ив Боне, који је касније посетио Србију.

Наша дијаспора у прекоокеанским земљама била је подељена по идеолошкој и политичкој основи и под невероватним притиском, претњом губитком посла и држављанства, али је и она, с малим закашњењем, започела своју делатност. Ипак, образ су осветлале српске црквене општине које су се организовале и изградиле посебне канале за доставу помоћи. С обзиром на услове, веома успешно.

Српска дијаспора је, упркос неискуству, санкцијама Савета безбедности Уједињених нација, инфериорном положају и административним проблемима, одиграла значајну улогу и дала немерљив допринос ширењу истине о српским избеглицама и њиховим проблемима, као и у достављању хуманитарне помоћи Републици Српској и Републици Српској Крајини, записао је први комесар Србије за избеглице Добрица Вуловић у књизи „Србија, земља избеглица“.

Наследница Буба Морина

– Позван сам у кабинет код Зорана Анђелковића, тадашњег главног кадровика у Србији. Најављен ми је веома важан договор, мада сам наслућивао разлоге позива, поготову што се нико из СПС-а никада није непосредно интересовао за избеглице – сећа се Вуловић детаља о смени с места комесара. – Задржао сам се више од пет сати, седећи у удобној фотељи мог домаћина. Зоран се вртео око стола, телефонирао, покаткад нервозно питао свог саговорника кад стиже. Испијао је виски с ледом, док сам ја грицкао печени кикирики. Имао сам анимозитет према свакој врсти алкохола, па се нисам упецао у замку. Зоран је мислио да ће информација коју треба да ми саопшти бити драматична за мене. Мислио је да ће ме пиће мало релаксирати, али ја сам био доследан својим навикама. Већ ми је било досадно и мислио сам да напустим састанак, али сам знао да од теме не могу побећи. „Ето, Миломира нема још“, поче Зоран. „Инсистирао је да ти он ово саопшти. Ми смо задовољни твојим радом, много више него што можемо описати, али је Мира, која тренутно борави у Москви, инсистирала да се Буба Морина именује на место комесара. Сви смо против тога, али ко сме да јој се супротстави. Заузврат, нудимо ти да бираш радно место, и буди сигуран да ће ти за месец дана, док је још вруће, бити понуђено адекватно место. Ако хоћеш дипломатију, рад у Министарству за везе са Србима, где ће министар бити Радован Панков, мој телефон за тебе ће увек бити на располагању“.

Миломир ми се никад није јавио, али није ни оспорио Зоранове идеје, нити мој долазак да руководим једним од значајних предузећа у саставу српске железнице. Епилог овог састанка био је да су и Зоран и Миломир заиста остали при својим обећањима, али су поставили и извесне услове. Један од услова био је да у наредних неколико месеци не дајем никакве изјаве за средства информисања у Србији, поготову не страним медијима. То сам до краја поштовао.

Ћосић записао у бележницу

Председник Савезне Републике Југославије Добрица Ћосић помно је пратио збивања везана за избеглице. Често смо разговарали телефоном и виђали се у згради Председништва на Новом Београду, приликом ретких сусрета са страним делегацијама, сећа се Добрица Вуловић. Кад су избеглице биле у питању, користио је податке Комесаријата и Документационог центра. Једном приликом је више као констатацију него као питање рекао: „Па забога, шта се ово дешава, као да се пишу нови историјски романи које сам ја написао?“ Констатовао сам да ми личи на усуд српског народа, а онда је он климнуо главом, привукао бележницу и уписао: Усуд српског народа. Устали смо ћутке и, без руковања, разишли се свако на своју страну.