Серију текстова по књизи „Србија земља избеглица“ завршавамо топлом причом и сећањем Добрице Вуловића, првог комесара за избеглице, на једног човека из Западне Славоније, и речима академика историчара Љубодрага Димића о овој тротомној књизи, чији значај је, како оцењује, толики да се вредело родити и обављати хумани рад у годинама када је у Србију стизало и до 10.000 избеглица дневно.

Љубодраг Димић истакао је на промоцији да се ова књига намеће већ јаким насловом, а да је занимљивом и привлачном чини што документовано описује историјат једне универзалне појаве, универзалног процеса који се у рату зове насилно исељење и са собом носи промену етничке структуре одређених области, што је по међународом праву облик геноцида извршеног над једним народом.

– У питању је процес који је засводио 20 век, а који суштински обележава и прве две деценије 21. века. С тим догађајима и појавама се свакодневно суочавамо – додао је Димић.

Као веома битно он оцењује што ова књига отвара и срамну страницу понашања међународне заједнице, ма шта се под тим подразумевало. Али не само међународне заједнице, већ и међународних форума задужених, па и формираних да воде рачуна о истини на једној страни, у циљу заштите човечанства од појава које воде тоталној деструкцији међународног права, а тиме и међународног поретка успостављног 1945. године.

– Тај поредак суштински умире у годинама о којима сведоче документа и текстови у књигама Добрице Вуловић – казао је Димић.

Загрљај захвалности

Вуловић је, поред осталог, овековечио судбину једног храброг Славонца:

– Приликом исељавања из београдских хотела посебно се издвајао човек који је остао без обе руке – избеглица из Западне Славоније, који је пружао отпор да се исели из Београда, образлажући то својим здравственим стањем. Реч је о човеку који је у Западној Славонији био један од најбогатијих земљорадника, располагао је најсавременијом пољопривредном механизацијом и који је, иако није био војно способан и није представљао претњу хрватској војсци, истеран заједно са осталима из Западне Славоније. Понудили смо му смештај у депандансима мотела Стари храст, што је он одбио.

Пристао је да обиђе те депандансе како би се уверио у каквом су стању.

– Ми смо му предложили да, ако се позитивно определи, одмах и остане тамо. Прошло је од тада можда пет-шест месеци, а ми смо, на једном службеном путовању, свратили у мотел Стари храст. Иза мене се појавила једна громада, обгрлила ме остацима руку, стегла свом снагом и пољубио ме! Рекао је: „Хвала што сте ми нашли место овде у Старом храсту. Ја, ето, и овде радим.“

Победа воље

Имао је уз ауто-пут, на излазу са паркинга Старог храста, десетак канти бензина и остало гориво.

– Пошто је тада владала велика несташица нафте, он је имао своје купце и своје тржиште. И странци су куповали гориво до којег је долазио у договору са возачима који су пролазили поред хотела и из свог резервоара сипали гориво у пластичне канте. Рекао је да му је ту добро и да ће ускоро покушати да врати оно што су му узели. Желео је да се врати у Западну Славонију, како је рекао, по сваку цену. Испричао нам је да је тајно ишао до свог места, али је тамо затекао згаришта куће, свих помоћних објеката и пољопривредне механизације.

Комплетно имање било је оковано трњем и коровом.

– Овај Славонац из Западне Славоније није се предавао. Поново се вратио у мотел Стари храст и након неколико година, када су хрватске власти дозволиле повратак једном броју избеглица, он се поново вратио у свој крај, од темеља саградио нову кућу и започео обнову пољопривредне механизације. То је изванредан пример луцидности, самоиницијативе и самопоштовања једне личности. Не знам шта се десило потом са мојим Славонцем и како данас живи. Кажем мојим, јер је он један од милион и двеста хиљада људи о којима смо бринули у тим претешким временима.

Историја технологије лажи

Још једна димензија која је важна јесте да је Добрица Вуловић истовремено писац, сведок историје и приређивач докумнета, истакао је Љубодраг Димић:

– То значи да књига доноси текст научника, аналитичара, и не само једног, већ читавог круга људи који су са њим заједно радили у Комесаријату тих година, доноси приређена докумената, и најзад једно дискретно ненаметљиво сведочанство актера догађаја, самих избеглица, у ономе у чему су учествовали о ономе што их је померило са њихових огњишта.

Књига је, према Димићу, штиво које проговара или се у њему преплићу историја једног процеса, и то процеса глобалних размера, процеса који је на југословенском простору померио милион и 200 хиљада људи.

– Књига је и историја једне политике, коју са дистанце од четврт века, морамо другачије сагледавати и вредновати. Треба је рашчлањавити, треба је сагледавати из бројних углова, и мислим да ће закључци до којих дођемо бити другачији од онога што сада мислимо – сматра Димић.

У књизи је описана и историја гломазне технологије лажи, која се увећава и у другим деловима света и која има структуру коју је имао и Гебелс кад је у Другом светском рату обмањивао јавност. Ова књига је чврст темељ за даља истраживања, прилог историји Србије, али и окружења, југословенског, балканског, европског. Вредност књиге је њена вишедимнезионалност, закључио је Димић.

Ни кап нафте није просуо

А тада, код Старог храста, Вуловићу је, како пише, запао за око начин на који је Славонац пресипао гориво из својих пластичних канти у резервоаре аутомобила:

– Он је, заправо, направио две вештачке руке. На једној су биле шипке које су на надлактици биле причвршћене за његову руку, а на другој такође шипке које су на врховима имале нешто налик прстима и шаци. То је обављао брзо и ефикасно, можда и ефикасније него други који имају своје руке. Није просуо ни кап нафте, а вероватно је то и добро наплаћивао.