Фото: Свјетлана Рајић

Већ четврти дан одлази у прошлост, након оног што се догодило у Старом Броду, мјесту гдје се, прије 77 година, десио стравичан злочин над српским цивилима, дјеци, женама, старцима, али доживљено у спомен-комплексу Стари Брод, у суботу, 7. септембра, свима који су присуствовали парастосу стaробродским мученицима и освештењу спомен – музеја, притишће душу, изазива немир и несаницу. Вјерујем да ће се често у сновима овоземљана чути вапај мученика, али и ријечи пријекора зашто ћутасмо скоро осам деценија о највећем злочину у једном дану у историји људског рода. Преко 6.000 српске нејачи, уморених на стравичан начин од стране усташких бојовника под командом Јуре Францетића, заврши у водама плаховите Дрине.

У Вишеграду су се, 6. септембра, окупили умни људи – историчари, на округлом столу под називом „Стари Брод и Милошевићи –злочин који се не заборавља“, да проговоре о оном што се деценијама скривало од јавности, о злочину о којем је било забрањено говорити у вријеме владавине комуниста. Научници су чули и свједеочење оних што преживјеше покољ, тада дјечака, данас стараца, који живе да би казивали истину, која је преко седам деценија била утамничена.

Имали смо прилику да чујемо ријечи историчара Предрага Остојића и добротвора, људи који су финасирали изградњу спомен музеја у Старом Броду – Миодрага Давидовића из Никшића и Спасоја Албијанића из Бијељине.

Предраг Остојић често понавља ријечи које је изговорио у једном инервјуу „да је побједа комуниста 1945. године највећи пораз српског народа у његовој историји“, које су снажно повезане са вишедеценијским ћутањем о злочину у Старом Броду и Милошевићима.

Листајући документе и слушајући свједочења, налазимо низ података који оправдавају оно што сам рекао, поменуту реченицу. То се могло чути и на округлом столу у Вишеграду. Сви присутни су показали високо поштовање према оном што данас говоримо о догађајима у марту 1942. године. Добили смо сазнања да је оно што смо до сада урадили достигло и жељени научни ниво. Побједници су писали историју. Наравно, скривала се истина о злочинима, па и о овом у Старом Броду и Милошевићима. Посматрајући то објективно, у свијетлу усташких, италијанских и партизанских докумената, као и докумената Југословенске војске у отаџбини и Фонда Јездимира Дангића, десио се стравичан злочин на Дрини у прољеће 1942. године, али се о томе ћутало преко 70 година. Изградња спомен-комплекса у Старом Броду је круна активности које имају циљ да се коначно сазна истина о тим трагичним догађајима. То су жртве заслужиле, то је заслужио српских народ – каже Остојић.

Најзаслужнији што ће спомен музеј у Старом Броду свједочити о монструозном убијању нејачи на дринским обалама су српски добротовори – Миодраг Давидовић и Спасоје Албијанић.

Миодраг Давидовић је један од најпознатијих живих српских задужбинара. Стао је уз раме давно почившим Димитрију Мити Голубовићу, Мишу Анастасијевићу, Илији Милосављевићу Коларцу, Николи Спасићу, Симу Андрејевићу и другим задужбинарима. За оно што је учинио у изградњи и обнови храмова, Његова светост патријарх српски господин Иринеј одликовао га је Одредном Светог Саве првог степена. Његов дом краси и Ореден Светог краља Милутина, који му је уручио митрополит црногорско-приморски Амфилохије, за доринос у обнови манастира Острог и дргих православних светиња широм Црне Горе.

– Срби су у вријеме краља Александра, и прије, били највећи задужбинари на Балкану. Та племенитост је спласла у вријеме владавине Јосипа Броза, када смо изгубили вјеру у Свевишњег, али се надам да долази вријеме у коме ће српски задужбинари бити на нивоу својих славних предака, оних који су нам оставили бројне богомље, грађевине у којима се одвијао културни и духовни живот нашег народа. И данас та здања живе у скоро свим српским градовима- казује Давидовић, човјек који ће остати запамћен по финансирању изградње више богомоља у Србији, Црној Гори и Републици Српској.

– Изградио сам неколико манастира и цркава – манастир Светог Саве на Голији, на граници између Црне Горе и Херцеговине, учествовао у обнови манастира Острог, изградио цркву Светог Александра Невског на Светом Стефану, учествовао у финансирању обнове бројних храмова у Црној Гори . Захваљујући Господу, нашао сам се и у прилици да, заједно са Спасојем Албијанићем, финансирам изградњу спомен музеја у Старом Броду, да будем трансмисија између Господа и наших жртава. Спомен музеј гради нас, а не ми њега– рече нам Давидовић.

Према ријечима Спасоја Албијанића, добротвора из Бијељине, божији прст је одредио да се прошле године, на Младенце, у Старом Броду упозна са Миодрагом Давидовићем, када су одлучили да крену у изградњу спомен музеја.

– Нашли смо се у Старом Броду у вријеме обиљежавања страдања српске нејачи на обалама Дрине у прољеће 1942. године. Нисмо ни знали шта се овдје дешавало. Касније смо читали о тим стравичним догађајима. На округлом столу смо чули потресна казивања преживјелих и причу људи од науке-историчара. Погодило нас је што је то била забрањена истина. Архитекта Новица Мотика из Зворника је понудио идејно рјешење, а ми одлучили да финансирамо изградњу спомен музеја. У тај посао смо ушли чиста срца. Част ми је било да у тој мисији будем са највећим српским живим ктитором Миодрагом Давидовићем – Даком. Иначе, у Старом Броду осјећате да душе мученика лебде око вас. Сјећам се, на Младенце прошле године, било неко суморно вријеме, облаци пали на ријеку. Имао сам осјећај да нас душе мученика додирују. Дуго ме то пратило. Често сам се питао гдје смо били пуних 77 година, зашто смо ћутали, гдје смо то били залутали.Коначно смо изашли из вишедеценијског мрака. Најпогубније би било да се ово дјело посматра из било које идеолошке позиције. Страдање у Старом Броду и Милошевићима је свесрпска трагедија. Морамо много више знати о страдању нашег народа у 20. вијеку. У овом светом послу, Миодрага и мене, што је најважније, подржао је српски народ. Финасирали смо ми, а у организацији ових догађаја су нам помогли Влада Републике Српске, Митрополија дабробосанска, општине Вишеград, Рогатица и Соколац и друге локалне заједнице са овог простора, што је и била њихова обавеза. Морамо се окренути колективном освјешћењу, јер само тако можемо пронаћи себе у тами у којој смо били залутали – ријечи су добротвора Спасоја Албијанића.

Примјери доброчиства Давидовића и Албијанића су за истицање, посебно у овом времену када су многи колективно добро подредили приватном, када се гомила мртви капитал, граде виле и палате, а не осјећа потреба за задужбинарством, које је некада било смисао живота богатих породица и појединаца. Како велики српски пјесник Матија Бећковић рече у бесједи приликом освећења манастира Светог Саве на Голији, који је дјело задужбинара Миодрага Давидовића: „Ријеч богати не значи ништа, ако не значи имати бога у себи“.

Avatar
Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.