Свештенство је посебна и узвишена професија, јединствена међу свим осталим позивима, јер подразумијева доживотну обавезу служења Богу и народу. Оно што је њен највећи дар јесте његовање моралних и духовних вриједности, што временом постаје све тежа задаћа. Они који се опредијеле за овај позив, свјесни су да су светионици вјере у срединама у којима живе.

Прота Милорад Љубинац годинама је служио и помагао народ Сокоца, налазио ријечи утјехе и охрабрења у најтежим тренуцима, несебично давао савјете и љубав, те настојао да буде ризница свих тајни и прича које су му вјерници казивали у највећем повјерењу. Свештенички позив није бирао сам. Вољом Божијом, на приједлог тадашњег митрополита Нектарија Круља, већ као дјечак, одабран је за Богословску школу.

– Рођен сам 9. маја 1948. године, у Сељанима код Рогатице. Мој отац Гојко и мајка Јованка већ су имали седморо дјеце. Као најмлађи уживао сам велику љубав родитеља, али и старијих браће и сестара. Јели смо из једне посуде, а свако је имао своје задужење и задаћу која доликује његовом узрасту. Старији су помагали млађе. Ми мушки смо били уз оца, док су сестре помагале мајци око кућних послова. Као дјечак научио сам да косим ручно, а очеву косу и данас користим и брижно чувам. Како су стасавали, одлазили у школе и за послом, остао сам једини на породичном имању. Отац ме одредио да се као најмлађи старам о домаћинству. Иако сам био добар ђак, по завршетку осмогодишње школе у Рогатици, годину дана сам провео на породичном имању. У нашу кућу је дошао мој другар Милан, који нам је помагао. У то доба породице које су теже живјеле слале су своје чланове у друге куће како би се прехранили. Тако је било све до празника Преображења Господњег 1965. године. Тог дана, на Сабору у Рогатици, у разговору митрополит Нектарије предлаже мом оцу да ме пошаље у Богословску школу. Иако никад нисам имао ту идеју, из страхопоштовања сам се одазвао позиву – присјећа се прота Милорад.

Пријемни испит

Трећи дан након разговора протиног оца и митрополита Нектарија стигао је телеграм – позив за пријемни испит.

– Са оцем сам отишао на разговор у Стару цркву у Сарајеву. Знао сам да се помолим Богу, ко су били Адам и Ева и како је настао свијет. О Ноју и његовој барци тада нисам знао ништа. Разговор са мојим оцем трајао је знатно дуже. По повратку кући казао ми је да сам примљен, те да су ме оцијенили као јако бистрог и доброг дјечака. Неколико дана затим стигао је нови телеграм са јасним смјерницама и упутама шта требам понијети на пут у Београд. Иако је отац све већ био договорио, тешко му је падао мој одлазак. Није хтио да ме прати па је ту улогу на себе преузео мој старији брат Момчило, који је био надзорник пруге. Сјели смо на воз и за дванаест сати стигли у Београд. Још памтим тај растанак који је био тежак, јер сам знао да је то крај једног дијела живота и да је породично гнијездо сада празно.

Богословска школа трајала је пет година. Захтијевала је посебну дисциплину и строга правила. Надоградња кућног васпитања и моралних вриједности, које је прота Милорад понио из породичне куће, настављена је и током школовања. Како рече, брзо је стекао поштовање професора и колега од којих је много научио и који су му били узори.

Правила су се морала поштовати. Нико није смио да носи фармерице, а уколико би закаснио из града, услиједио би укор. Ако би некога видјели са цигаретом био би исписан из школе. Као и код куће, настојао сам да будем дисциплинован. Браћа и сестре су ме помагали, а како их је било доста, имао сам све што ми је било потребно. По завршетку школе колега ми је оставио прибор за шишање, па сам се прихватио и тог посла, који ми је омогућавао да зарадим додатан новац. Једно вријеме био сам и представник студената и члан фолклорног састава при Патријаршији. Београд ми је остао у лијепом сјећању као град моје младости.

По завршетку четврте године школовања, отац Милорад одлази на служење војног рока у Призрен. И у војним редовима плијенио је својом појавом, дисциплином и образовањем. Након одслужења војног рока и завршетка Богословије „Светог Саве“ у Београду, 1971. године, у септембру, у Старој цркви у Сарајеву, рукоположен је у чин ђакона. У октобру исте године у Храму Св. Пророка Илије у Сокоцу, рукоположен је у чин презвитера. Након праксе од три мјесеца при Старој цркви у Сарајеву, постављен је за пароха добрунског и администратора вишеградског. На молбу, са декретом митрополита Владислава, долази за пароха соколачког, 14. октобра 1976. год.

– Није било лако опростити се од вјерника са којима сам провео неколико година у Добруну и Вишеграду. Парохија је била заиста велика. Мало након доласка у Соколац, стекао сам љубав и поштовање грађанства, јер сам настојао да свима приђем прво као човјек и знао сам да ће ми бити узвраћено истом мјером. Сокочане доживљавам као дио моје породице, а и данас када ме сретну на улици прилазе ми са великим поштовањем, на чему сам им захвалан. Много лијепих успомена исписано је у Сокоцу. Памтим велику прославу у Соколовићима, поводом освећења цркве, када се окупило око 15 хиљада вјерника – испричао је прота Љубинац.

Бројна одликовања

Током дугогодишњег служења Богу и народу стекао је бројна одликовања. Ређале су се захвалнице и признања, а како рече, највеће признање му је било поштовање. Народ Романијског краја увијек је носио тешко историјско бреме. Преживио је много патње и мука, а требала је велика воља и мудрост да би се помогло свима у најтежим тренуцима, када се губи сав овоземаљски смисао живота.

– Како је кренуо рат на овом простору била је велика фреквенција избјеглица. Основали смо Црвени крст, а недуго затим, на нашу иницијативу, основан је и Црквени крст РС, у којем сам био потпредсједник. Уз помоћ цркве, нашег митрополита и народа сакупљали смо основне животне намирнице. Рат је сам по себи донио велика страдања. У сјенку су падала рањавања, а свакодневно смо добијали информације о страдалима. Тешко је било наћи ријечи утјехе за родитеље који су губили своју дјецу. Крајем рата, сахрањивали смо већ сахрањене српске војнике, на Малом Зејтинлику, непрекидно дан и ноћ. Од промрзлина ми је остао ожиљак на прсту који никад није зацијелио, као подсјетник на велику муку мог народа. Све то не бисмо преживјели да овдашњи народ није показао велику душу и самилосрђе према ближњима.

Соколачка парохија је, ослањајући се на своје вјернике, увијек организовала велике саборе на којима је знала да угости високе званице и велике ауторитете. Како са поносом рече прота Љубинац, посебна част му је била угостити блаженопочившег патријарха Павла, од кога се учило о вјери и кротости.

– Сваки сусрет са патријархом Павлом био је посебан. Он је био изузетан човјек од кога се увијек могла чути нека поука. Био је ведар и увијек благо насмијан, посебно у препричавању својих доживљаја. Много је епископа и цијењених људи долазило на наше прославе, а вјерни народ и ја смо их достојно дочекивали. То ми никада није било тешко. Давао сам све од себе, што су окупљени око мене знали да препознају – испричао нам је отац Милорад.

Као вјероучитељ, знање о вјери, моралним вриједностима и етици преносио је бројним ученицима ОШ „Соколац.“ Ђаци га памте по изразито лијепој реторици, а приче које је причао остале су урезане дубоко у сјећање. Одржавао је бројне семинаре на тему хришћанства како у Епархији дабробосанској тако и широм свијета: у Румунији, Јерменији, Кипру, Лондону, Грчкој, Албанији, Либану. Док је боравио на путовањима, супруга Мирјана старала се о дому и породици.

– Неизмјерно сам захвалан супрузи Мирјани која је мој вјерни сапутник. За мене се удала јако млада, са само осамнаест година. Ја сам имао двадесет три. Бог нас је обрадовао са двоје дјеце, кћерком Оливером и сином Александром. Свештенички позив није нимало лак. Често сам био одсутан, а она је успијевала да ме прати и да се брижно стара о дјеци. Од њих двоје имам по тројицу унука. Сада је на њих усмјерена сва моја љубав – поносно говори прота Милорад.

На празник Покрова Пресвете Богородице 2012. године, на дан свог рукоположења, прота се, служећи литургију са осталим свештеницима, опростио од својих парохијана, са којима је од првог до посљедњег дана дијелио и добро, и зло.

– Народ на Романији има посебну ћуд. Романијски човјек је на неки начин вучији човјек – снажан је и мудар, јер му је Бог дао ту снагу. Кад се упозна његова ћуд и кад човјеку приђете са поштовањем, лако исплива његова питомост.

Бојана Марковић
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.