Рођење дјетета је најзначајнији догађај за сваку породицу. Ипак, један број партнера новог члана прихвата као круну љубави, док се некима догађа да, бавећи се новорођеним дјететом, запоставе међусобну љубав.

Због чега се само поједини очеви осјећају запостављено? Колико је проблем реалан и како, уопште, настаје? И, коначно, ко је тај ко би морао да се потруди да долазак дјетета на свијет не угрози даљи опстанак младе породице?

Одговор смо потражили од клиничког психолога др Влајка Пановића, стручњака који у раду са породицом инсистира на “зрелом” и здравом родитељству.

Кад мушкарац дијете доживљава као ривала

Доласком трећег члана, дјетета које “пријети” да узме љубав мајке, односно супруге – код једног броја мушкараца зна да изазове “ломове” у глави. С правом кажем “ломове”, зато што се неријетко дешава да доласком дјетета на свијет очеви то на неки начин “пребацују” својој жени. Некад је пребацивање суптилно, као на примјер: “Да ли ме волиш сада, кад је дошао Пеђа”, или: “Ти сад сигурно нећеш више да ме волиш?!” У свакој таквој реченици се крије доста тога на шта жена треба да обрати пажњу. У питању је незрела реакција мушкарца, који дијете доживљава као ривала.

Но, не би требало да оптужујемо никога. Просто, то је један феномен код људи који себично желе да посједују партнера. То је однос који ће, нажалост, да резултира нечијим трпљењем касније, и то вјероватно жене, односно мајке.

Страх од одбацивања

Данас има много лоше организованих породица, које до касно ноћу остају будне, па ујутру немају довољно “свјежине” и времена за своје дијете. Родитељи су испланирали неко вријеме за које малишана треба да одведу у обданиште… али он, као за инат – како они кажу, баш тада хоће да пишки или каки, или му се пије вода и само одуговлачи… Међутим, ништа ту није уперено против родитеља, дијете само тежи да задржи ритам који њему одговара. А родитељи то доживљавају као лудило, као фрку, неваспитање… Све ово резултира даљим притиском родитеља, а то је једна од ситуација која може да код дјеце доведе до реактивирања страха од одбацивања. Родитељ се извиче, изгалами, зграби дијете, натјера га да се на брзину обуче, каки, пишки… И све то крајње неприродно, или неуротично.

Замислите само када родитељ, који је изнервиран и стално гледа на сат, буквално “цима” дијете до обданишта, пожурујући га: “Хајде, мама мора на посао, тата такође”. Кад, дијете одједном запита: “Мама, шта је ово? Глиста? Шта је то глиста?” Глиста као да жели да нервира родитеље, па креће према дјетету! А оно радознало, упија живот! Или, друга питања: “Зашто пада киша? Откуд снијег?”… Обично слиједи одговор: “Немамо сад времена, причаћу ти кад дођемо кући. Уосталом, то ћеш да учиш у вртићу!”

Е, сад долази једна јако важна сцена, сцена одвајања. Мајка или отац, у сваком случају родитељ, размишља: “Хвала Богу, стигли смо до капије!” И грубо гурне своје дијете! А оно, опет: “Мама, нисам те пољубио! Тата, само да ти кажем још нешто! Мама, да ти дам играчку…!” То су ситуације када дјеца теже да се однос између њих и родитеља спонтано развија, а родитељи су веома нетактични. Што је најгоре, то нису ријетке ситуације. Такве наше реакције дјеца могу трауматично да доживе. А страх од одвајања, који је раније зачет, у овом случају је учвршћен.

Страх рађа посесивност

Када таква дјеца одрасту, касније у животу постају особе које теже да “посједују” друге људе. Грчевито се држе за партнера, па зато није чудо да им се, када се роди њихово дијете, реактивирају стари страхови. Осим тога, честе свађе у породици, када неко пријети да ће да напусти кућу, такође реактивирају страхове од одвајања. Нажалост, данас је много оних који не умију да разговарају, већ само да се свађају. Умјесто разговора се галами, виче, вришти, чак и физички разрачунава… што код дјеце развија, односно реактивира страхове.

Но, да се вратимо на почетак. Проблематично одрастање формира личност која тежи да посједује партнера. Ако у међувремену нису разријешени ти страхови, ако особа није сазрела до нивоа да може да трпи одлагање, да може да разумије, да рационализује, да нуди и прихвата компромисна рјешења… онда та особа доживљава долазак на свијет новог члана, иако потпуно свјесна да је то и њено дијете, као неког ко откида нешто што дотична особа посједује. А управо то се најчешће манифестује у ситном пребацивању: “Ти више нећеш мене да волиш… Шалим се, само се шалим”. Али, та шала има веома озбиљну позадину. Такво стање може да се манифестује и на тјелесном нивоу – губитком апетита и уласком у лаку депресију.

Страх од одвајања

Мало ћемо да се осврнемо на групу страхова који су познати као сепарациони – страх од одвајања, одбацивања. Тај страх се рано развија и нормалан је. У почетку, дијете има симбиотску везу са мајком (изузетна везаност, као једно су). Временом, таква веза “попушта”, односно уступа мјесто реалној вези, у којој дијете “одваја” себе и своју мајку као посебне ентитете и полако почиње да прихвата повремено одсуство мајке из његовог окружења. Од квалитета односа у том периоду зависи да ли ће касније у животу то дијете да буде рањиво, а до тога долази ако мајка поступа на груб начин, поготово ако оставља дијете да дуго плаче, непромијењених пелена, ако игнорише његове потребе, или га чак грубо, вербално одбацује. Неријетко се догађа да родитељи приликом остављања дјетета у обданишту то ураде на веома груб начин.

Осјећање кривице

У пракси сам имао неколико случајева када су доласком дјетета на свијет мужеви, односно очеви, упадали у кризе. Мучило их је осјећање кривице и долазили су у стање лаке депресије. Међутим, та депресија је ометала нормално функционисање у породици и на послу. Такве људе је обично срамота да на “свјесном нивоу” признају шта се, заправо, десило у породици, оног тренутка када су доживјели себе одбаченима.

Комуникација – кључ за рјешавање проблема

Мајке, односно жене уопште су добрим дијелом жртве у нашој цивилизацији. Наиме, жена и у оваквој ситуацији мора да балансира. То значи да уложи огроман напор како би се прилагодила новим људима, новој ситуацији, новој улози и човјеку којег је одабрала да живи са њим. Она мора да се одрекне много чега и да прихвати много тога. У међувремену, проблем о којем смо причали захтијева од жене да се напрегне и препозна ту врсту себичности, да је на неки начин “одради”, односно да више разговара са својим партнером и посвети му више пажње.

ИзворYu mama
Avatar
Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.