Мало ко је могао да очекује или се надао, да ће се у Републици Српској па још у Сокоцу водити разговор о изградњи. Да ће друштвене мреже и кафански разговори постати нешто слично некадашњим разговорима на тргу, о томе како и шта треба или би требало. Шта одговара или не одговара овом времену или/и поднебљу.

Лијепо је када је бар за тренутак главна тема из наше општине изградња и уређење јавног простора. Коначно се говори о изградњи Музеја Гласинца и Романије. Размишља о обнови биоскопа, позоришта, изградњи галерије и изложбеног простора. Присјетили смо се значаја и угледа наше библиотеке, у коју на нашу срамоту мало ко залази.

Међутим чини ми се да је кроз дискусију, тема музеја, галерије, библиотеке и биоскопа скрајнута и да се пажња усмјерила ка томе каква је грађевина у којој би то трбало бити смјештено.

Не желим да улазим у причу о стиловима и епохама у градитељству, јер о томе знам мало или нимало. Свакако много мање од човјека који је понудио свој пројекат, као и од оних који су своје школовање и рад посветили овом позиву, те сходно томе дају свој суд о идејном рјешењу.

Међутим као што свака јавна ствар па самим тим и изградња и уређење јавних површина треба да укључује не само стручну него и ширу јавност, важно је да се говори о ширем контексту од чисто стручног погледа једног архитекте или грађевинског инжењера.

Дакле мора се разговарати о социолошким, антрополошким, политиколошким, културолошким, економским и другим аспектима изградње и уређења јавног простора.

Дакле о томе шта се уклапа и гдје, може се и треба расправљатии и разговарати. Но ипак са лаичке стране ми се чини да је то питање, питање уског круга људи, људи од струке, дакле свих оних који се баве архитектуром. И као што то обично и бива тешко да ће се они сложити око свега. Наравно да ће бити оних који заступају једно или друго становиште што је сасвим нормално и природно.

Да то образложим на крајње једноставан начин. Узмимо да је најбоље и да демократски идеал представља то да сви који знају и желе дају своје приједлоге и идејна рјешења. Односно да ураде пројекат и представе га на исти начин и на истом мјесту као и господин Мотика. Па да потом стручна комисија, заједно са представницима власти, а након анкете грађана, одлучи о најбољем рјешењу. Но будите сигурни да и тада неће сви бити задовољни, да ће и тада бити људи који ће бити љути, бијесни и увријеђени. Просто, колико год да се понуди рјешења, неко мора да побједи.

Управо зато је демократски начин одлучивања и гласања о јавним питањима најбољи могући начин. Зато није важно да се ми сви сложимо и да мислимо исто, већ да се сложи већина, а и када су у питању најважније ствари ни да нико не буде оштећен и апсолутно против. Шта значи нико против? При изради полиси анализе или/и анализе за политику важно је укључити све заинтересоване за одређени проблем. У овом случају то су прво сви они који су непосредно заинтересовани за изградњу једног објекта како би институција у којој раде имала што боље услове за рад. Дакле то су општинска администрација, Градска библиотека, Установа за културу Перо Косорић, потом сви они који желе да ове институције и установе пружају што бољу и квалитетнију услугу, будући да су корисници истих. Потом заинтересовани да се створе нова вриједност у једној локалној заједници оличена у институцији која није постојала, у овом случају имамо Музеј Гласинца и Романије и Галерију, изложбени простор и сл. Дакле ту имамо заинтересоване како људе из струке, односно историчаре, кустосе, људе који би ту пронашли запослење, као и све оне који сматрају да тај сегмент кулуре недостаје локалној средини у којој живе, како због излагања својих радова, тако и због посјећивања изложби других аутора.

Даље заинтересоване стране су људи који ће бити оштећени током ове изградње. У овом случају то је КУД “Романијска Луча”, које ће остати без просторија због планираног рушења зграде у којој се тренутно налазе. Дакле они морају бити обештећени, односно морају добити нове просторије за рад. Они ће имати користи од изградње позоришне сале јер ће имати адекватан простор за наступе и своје годишње концерте.

На крају заинтеровани су становници Сокоца, који имају непосредну корист од горе поменутих институција и установа, било да су корисници или да желе да имају могућност да те услуге користе и у њима уживају.

Такође, важно је размислити да ли је боље и ефикасније изградити једну велику грађевину или више мањих у које би се смјестиле поменуте институције и организације. Предност изградње једне велике грађевине је економске природе и огледа се у могућности постепеног опремања.

Овдје сам кратко покушао да представим како се о политичким питањима расправља и размишља у земљама које имају дугу демократску традицију. Самим тим што су годинама након ратних сукоба организовали бројне семинаре и предавања запосленима у јавном сектору, члановима и представницима невладиних организација, удружења грађана и политичких партија јасан је показатељ да они желе да и ми усвојимо тај образац и да у пракси примјенимо оно чему тврдимо да тежимо. Све ово горе поменуто представља грађанску културу која је код нас у повоју, те ова врста разговора и дебате о јавном простору и изградњи доприноси њеном даљем развијању.

Даље, са аспекта здравог разума, а због елементарне упућености, зашто не упутити ширу јавност на мишљења и ауторе, који говоре о овим питањима са неких других позиција.

Познавање свјетске, али и националне историје, говори нам да су се стилови у свим умјетностима преклапали и мјешали. Није нужно бити Грк да би у своју грађевину уградио и неки од грчких стубова, видимо то широм Старог као и Новог свијета, гдје огроман број грађевина с краја 19. и почетка 20. вијека, а и касније, од државних здања до градских администрација има управо те стубове. Будући да се данас у свему угледамо на тај Нови свијет, тај и такав Запад, те уколико градимо од стакла и челика, зашто је проблем што баш попут њих уграђујемо и грчке стубове.

Када смо већ код тог англоамеричког свијета, да ли је неуксуно изградити град у пустињи и копирати све што се може копирати из читавог свијета? Можда јесте, али то њих не да није брига. Ријеч је о Лас Вегасу, гдје су копиране грађевине из великог броја европских и свјетских градова.

Француски антрополог Клод Леви Строс у свом дјелу “Тужни тропи”, овако пише о Чикагу и Њујорку за који каже да многи мисле да је ружан: “Дакле, кад сам дошао у Њујорк или Чикаго 1941, кад сам дошао у Сао Пауло 1935, није ме најпре изненадила новина, већ преурањеност временског пустошења. Није ме изненадило то што овим градовима недостаје десет векова, него то што многе њихове четврти имају већ педесет година, што бестидно показују своју увелост кад је за њих, баш као и за жива бића, младост једини украс којим се могу подичити. Гвожђурија, црвени трамваји налик на ватрогасна кола, барови од махагонија с месинганим оградама; гомиле цигала у забаченим уличицама где једино ветар мете отпатке; рустичне цркве тик уз канцеларије и берзанске сале у стилу катедрала; лавиринти позеленелих зграда над клисурама испресецаним подземним пролазима, саобраћајним петљама и пасарелама, град што непрестано расте у висину услед нагомилавања сопствених рушевина на којима почивају нове грађевине: Чикаго, слико обеју Америка, није необично што у теби Нови свет нежно чува успомену на осамдесете године деветнаестог века; наиме, једина старина на коју он може полагати право у својој жеђи за обнављањем јесте тај скромни размак од пола века, одвећ кратак за наша хиљадугодишња друштва, али за њега, који не мисли на време, једина танушна шанса да се разнежи над својом пролазном младошћу..”

За укус овог великог човјека европски градови су са протоком времена бивали све шармантнији и љепши, имали неко своје достојанство и заводљивост, док су грађевине од бетона, челика и стакла некада карактеристичне за амерички континент, а данас глобално распрострањене принуђене на стално рушење и грађење:

“Пролажење векова је за европске градове добитак; за америчке је поразно већ пролажење година. Они, наиме, нису само нетом изграђени већ су грађени на такав начин да се морају обнављати истом брзином којом су и стварани, а то значи лоше. У тренутку свог настанка, нове четврти мало личе на градске елементе: одвећ су блиставе, одвећ нове, одвећ веселе. Пре би се помислило – сајам, међународна изложба изграђена за неколико месеци. Кад тај рок прође, нема више славља и велике привремене конструкције препуштене су пропадању: прочеља се љуште, браздају их киша и гареж, њихов стил застарева, првобитни пројекат се руши под налетима новог нестрпљења. То нису нови градови наспрам старих градова; то су градови с врло кратким развојним циклусом наспрам градова са спорим циклусом. Неки градови Европе се лагано успављују и неосетно тону у смрт; градови Новог света живе грозничаво, хронично болесни; вечито су млади, али никад здрави.”

Не морамо сви да идемо на “гугл” како написа неко у коментарима испод приједлога рјешења за “Градску кућу Соколац”, па да гледамо њемачке и аустријске грађевине, са којимa успут немамо никакве везе, једнако као ни са старим Грцима и Римљанима. Уолико је погрешно ослањање и копирање једних, зашто би било пожељно копирати и ослањати се на друге народе и друге периоде? Уз пут, то што смо “далеко” од Сарајева, мали и “нов градић” не мора и не може да буде аргумент о којем се не расправља. Нити је реченица “али то је Соколац” мјерило исправности неког става, за или против, овог или оног стила, а у овом случају става о изградњи Градске куће.

Занимљиво је да су српски учени људи након изградње сарајевске Вијећнице ту зграду називали “ружно здање”. Чак је и неким исламским круговима тог периода била страна, будући да је представљала ислам сјеверне Африке и јужне Шпаније. За ширу јавност ријеч је псеудомаварском стилу који је окупаторска аустроугарска жељела да наметне као “босански стил” градње. Када смо код те грађевине и њу је пројектовало и планирало више архитеката и није урађено онако како је првобитно планирано. Разилазили су се у идејама и погледима, и опет, чак је и код оних на које би требало да се “угледамо” и којима се многи наши људи диве, пресудну улогу имала политика и окупациона власт, не обазирући се ни на стручну на било коју другу јавност тог времена.

Онда се овдје поставља питање да ли је свима нама важнија форма или суштина? Стање у згради или вањски изглед зграде? Мени се некако чини да живот представља оно унутра, оно што ће бити у тој али и другим зградама. Људи који ће у њима радити и стварати и оно што су већ створили. Због тога за мене су важнија питања: Како формирати музеј? Гдје прикупити гласиначку грађу, како вратити однесено, како и гдје направити реплику “Гласиначких колица” која нам вјероватно неће вратити из Беча? Колико завичајне грађе је могуће сакупити? Како контактирати донаторе и како подстаћи да предају своје вриједне предмете једној таквој установи? Како ступити у контакт са другим библиотекама и издавачима како би прикупили нове наслове и како би стоту годишњицу наша библиотека била и боља и богатија? Зашто се не повезати са Адлигатом, са међународним библиотекама? Која дјела сликара откупити и организовати, како чувати и сачувати. Како унаприједити Романијску Лучу, са новим ношњама и реквизитима? Како договорити гостовања позоришта из Републике Српске и Србије? И још многа друга питања која и ви и сви добронамјерни људи имате и желите да поставите прво себи па онда и другима.

Сваки град и село не чине само грађевине и зграде, чине их људи. Људи који стварају, маштају и дјелују. Наша машта годинама је била приземна. Машта која је досезала до рова, шанца, једноспратнице или подрума са таваном, потом се винула у свијет и учила, упијала, репродуковала и стварала, успињала се и падала. Данас се опет код неких младих људи јавио неки дух градиозности и величине. Да ли је то добро или лоше зависиће од тога колико су ти снови оствариви и хоће ли бити остварени. При том одлука ће бити прије свега на онима који свијет не посматрају из ципела развијеног туђег свијета, са ниподаштавањем свега што су до јуче били, већ од оних који су остали и покушавају да учине свој и животе својих ближњих бољим и квалитетнијим, oнолико колико знају и могу.