Соколац је дао 350 добровољаца у Првом свјетском рату, дао је десет народних хероја у Другом свјетском рату (нису сви рођени у нашем крају, али су сви постали хероји управо на Романији), дао је хероје у овом, отаџбинском рату, дао је генерале, универзитетске професоре, спортске шампионе, књижевнике и умјетнике. Најпознатији и највећи од свих са овог простора је Миланко Реновица!

Реновице су старином Делићи из села Борковића у Пиви. У соколачки крај доселили су се непосредно послије оне велике куге (1783), када је било интензивније насељавање из Старе Херцеговине и Црне Горе. Данас их има у Балтићима, Газиводама и Сокоцу.

Милован Реновица је са два сина, непосредно прије куге, кренуо у Босну, на храну, пошто је тамо владала глад. Провели су 2-3 године у селу Реновице, по коме су касније прозвани. Реновице славе Светог Јована.

Са предсједником Титом на Романији 1978. године: Миланко Реновица (предсједник Владе БиХ), Никола Стојановић (предсједник Централног комитета БиХ), адмирал Виловић и Тито

Најпознатији Реновица је Миланко, велики привредник и политичар, који је за Соколац учинио више од било кога прије њега и тешко ћe га неко надмашити, према доприносу за Соколац, сарајевско-романијски крај али и за цијелу Босну и Херцеговину. О томе свједоче дјела овог великог човјека, али и живи свједоци, Миланкови савременици. Миланко Реновица рођен је 18. октобра 1928. у Балтићима, у општини Соколац. Основну школу завршио је у Сокоцу 1939. године. Управо те године почео је Други свјетски рат, који ћe у априлу 1941. почети да гута и Романију. Опет на све стране несрећа, збјегови и страдања. Дјечак Миланко је остао без оца, па је бригу о њему преузео стриц Перо Реновица.

Као и цијела Романија, преживио је праву голготу. А тек што је био закорачио у живот. Вeћ 1943. дјечак Миланко се укључио у Народноослободилачку борбу. Одмах у освит слободе Миланко се истиче у скојевској организацији. Показује интерес за политички рад па је укључен у Омладинску организацију општине Соколац и Среза Сарајево. Ускоро је изабран за предсједника Омладинске организације Сокоца, потом за среског функционера, а затим за предсједника Скупштине општине Соколац. Завршава гимназију у Сокоцу и школовање наставља у Сарајеву и Загребу. Велики интерес показује за привреду и након што је у Загребу стекао диплому Високе привредне школе, постављен је за директора највеће соколачке радне организације ШИП „Романија”, у којој је показао све своје способности. Његов таленат и рад надалеко се прочуо…

Слијева: Раиф Диздаревић (предсједник БиХ), Миланко Реновица, Никола Стојановић, Тито, Јован Беатовић (предсједник општине Соколац), Славиша Вуковић (секретар Општинског комитета Соколац)

Животни пут га води у Срез Сарајево, изабран је за предсједника, па затим у Привредну комору града, гдје ћe такође бити челни човјек, па у Привредну комору Босне и Херцеговине, и на том успјешном путу стиже у Извршно вијеће Босне и Херцеговине. Од 1974. до 1982. године, у два мандата, био је предсједник Извршног вијeћа СР Босне и Херцеговине. О младом предсједнику Владе који је на радном мјесту проводио дане и ноћи причали су сви, од обичног народа до врха државе.

Миланко Ћивша, један од најугледнијих Сокочана који је у животу много видио и запамтио, причао ми је да БиХ никада није имала предсједника Владе као што је био Миланко Реновица, који се нарочито истакао у изградњи 1.000 школа и хиљаду километара путева, те бројних фабрика. Никада БиХ није имала такав успон, не само у привреди већ у свим областима живота, као у вријеме док је на челу њене владе стајао Миланко Реновица. У мору великих обавеза и брига (бриге иду са обавезама), Миланко није заборавио ни свој Соколац и Романију. Управо тих година соколачка привреда је на врхунцу. Радиле су фабрике, радили су људи, млади су се школовали, градиле се куће; уз све то, могло се отићи и на годишњи одмор на море. Била су то златна времена у развоју Сокоца и цијеле БиХ!

Високи гости на Романији: Бранко Микулић, Цвијетин Мијатовић, Рато Дугоњић, Миланко Реновица, Славиша Вуковић, Тито и Јован Беатовић

Као предсједник Народног одбора општине, млади Миланко Реновица је 31. августа 1961. потписао историјски документ, рјешење о оснивању гимназије у Сокоцу. То му никада неће заборавити Сокочани, који су своју дјецу школовали на кућном прагу. Нeћe му заборавити ни генерације сјајних ученика, од којих су многи постали угледни академски грађани. Та гимназија дала је академике, професоре, докторе, инжењере, генерале… Гимназија је била и остала понос Сокоца, једно од великих дјела Миланка Реновице.

Политички успон Реновице ишао је до самог Олимпа! Године 1982. изабран је за члана Предсједништва Босне и Херцеговине. Било је то вријеме када су се на функцији предсједника Предсједништва мијењали кадрови сваке године (једногодишњи мандат). Миланко је био предсједник Предсједништва БиХ. На крају сјајне политичке каријере прешао је у Предсједништво Централног комитета СФРЈ у Београд. Био је и предсједник
Предсједништва Централног комитета Југославије. Други човјек у оној великој држави. Послије завршетка радне каријере Миланко је отишао у пензију, повукао се у миран живот. Посљедњих 20 година проживио је у родним Балтићима, односно у Сокоцу.

Као новинар имао сам жељу да упознам Миланка Реновицу кога сам замишљао као врло строгог човјека. Али како сам се у младости бавио спортским новинарством, нисам имао прилику да сусретнем Реновицу, кога никада нисам видио на фудбалској утакмици. Имао је он исувише обавеза и брига у привреди и државничким пословима. Волио је спорт, чак је у младости играо фудбал, али касније једноставно није имао времена за опуштање.

Када сам почетком 2013. почео прикупљати грађу за ову монографију и дошао у Соколац, сазнао сам да ту живи Миланко Реновица. Одмах сам пожелио да га посјетим, да га замолим за разговор. Био је уторак, 11. јун 2013. Најавио сам се преко телефона Миланку и он ми је љубазно рекао: „Дођи када год желиш. Можеш и данас, ја сам код куће!”. Нисам се много премишљао, отишао сам одмах, било је око 11 сати. Миланко и његова супруга су ме лијепо примили. Понудили су ми домаћу ракију, вино, сок, кафу… Изабрао сам чашу црног домаћег вина. Сусрет је био врло срдачан, топао, као да се дуго познајемо, као да сам им најближи род. Поклонио сам Миланку три моје књиге: „Теслину бајку”, „Атомска открића” и „Монографију Пала”. Био је импресиониран, рекао ми је: „Драго ми је да се публицистиком бавиш са толико енергије, ово су заиста лијепе књиге. Ја волим књиге и било ми је јако жао када ми је у Сарајеву, у рату, остало више од 3.000 књига, моја лична библиотека! Од свега материјалног што ми је остало у Сарајеву, најжалије ми је успомена, породичних фотографија и књига”.

– „Зар нисте могли изнијети књиге? Ви сте велико име у БиХ, зар Вам нису омогућили да изнесете то што је испуњавало ваш духовни живот?“

– „Не, ништа нисам могао изнијети. Изашао сам само са двије кесе!“ – причао ми је кроз сјету Миланко Реновица.

Од почетка сам осјетио његову наклоност и жељу да ми помогне. Дао ми је низ корисних савјета и сугестија у вези са припремањем монографије Соколац. Рекао ми је имена људи који би ми могли помоћи. Све сам пажљиво слушао и записао. Причали смо о животу, о Сарајеву, о рату који се догодио, о српској историји, о страдањима која задесе сваку генерацију нашег народа, о Сокоцу и гласиначкој култури. Сједили смо на тераси, било је пријатно; вријеме ми је јако брзо прошло. На крају разговора, Миланко ми је рекао: „Кад год дођеш у Соколац, наврати код нас”. Ја сам му захвалио и уз поздрав отишао у мотел „Френч” да наставим сређивање прикупљеног материјала.

Тог љета 2013. још два пута сам боравио у Сокоцу и прикупљао грађу за монографију. Наравно, оба пута сам посјетио Миланка. Када сам у јулу дошао код њега, затекао сам двојицу његових пријатеља (комшија) који су косили траву и сређивали двориште око Миланкове куће. Опет смо водили разговор о темама које су ме интересовале за монографију Сокоца. Миланко је пио домаћи сок, комшије су пиле пиво, а ја сам попио чашу домаћег вина. Растали смо се уз моју молбу да ми Миланко, приликом неког сљедећег сусрета, прича о себи и својој богатој привредној и политичкој каријери, с освртом на Соколац и соколачку привреду.

Трећи пут приликом боравка у Сокоцу и прикупљања грађе за монографију, крајем августа 2013, опет сам прво посјетио Миланка Реновицу. Опет смо сједили на тераси и дуго разговарали. Осјетио сам да Миланко не воли да прича о себи и да себе никада не ставља у први план, али није пропустио да ми укаже на важне људе са којима би требало да обавим разговор. Не знајући да ми се измиче прилика да ми Миланко исприча оно што ме највише интересује, а то је прије свега послијератни развој соколачке привреде, отишао сам уз поздрав „ускоро ћемо се видјети!”

Четвртак 17. октобар 2013. године. Недјеља, 17 часова, вријеме мирно, лагани облаци плове на запад. Отишао сам код Миланка Реновице да га посјетим накратко и да га замолим да ми, када буде могао, у тренуцима предаха, лагано забиљежи своја сјећања о развоју соколачке привреде за коју је дао много, више од било кога другог. Нисам ни слутио да ћe то бити мој посљедњи сусрет са Миланком. Код њега у кући затекао сам његову супруrу и два сина, два човјека у озбиљним годинама. У први мах нисам знао да су то његови синови, јер их први пут видим. Миланко ме је предухитрио и рекао: “Ово су моји синови”. Срдачно смо се поздравили.

Када сам улазио у боравак, врата ми је отворио његов старији син. Млађи је ушао нешто касније, Миланко је сједио за столом, ја сам отишао право њему на супротну страну стола и пољубио га три пута (био ми је драг као отац). Примијетио сам да су његови синови пријатно изненађени нашим срдачним односом и мојим великим поштовањем према њиховом оцу. Миланкова супруга сједила је по страни и није ништа говорила, а та шутња је у ствари говорила о њеном саосјећању и забринутости за Миланка са којим је живјела у хармонији толико деценија. Она и њихови синови су вјероватно све знали и били су на окупу тих посљедњих Миланкових овоземаљских дана.

Лагано смо разговарали, Миланко ми је рекао: „Посљедњих неколико дана имам проблема са стомаком”. Ја тада ништа нисам знао о чему се ради и колико је то озбиљно. Мислио сам да ћe он брзо оздравити. Рекао сам му: „Када Вам буде боље, да ми мало испричате о соколачкој привреди”. Кроз лагани осмијех је узвратио: „Xoћy, испричаћу ти!” Понудио ми је да нешто попијем :„Хоћеш ли пиво, имам домаће вино, добру ракију, сок…” Попио сам чашу домаће ракије. Први пут! Мало смо попричали, а онда је Миланко устао у рекао: „Извини, морам мало да легнем, боли ме стомак!” Устао је од стола, отишао до лежаја у боравку и легао.

Увијек са народом: Миланко Реновица на Романији

Разговарао сам са његовим синовима, старији каже да је машински инжењер и да ради у Прагу, у Чешкој, још од прије посљедњег рата. Млађи син је био резервисан и доста озбиљан. Вјероватно су још тада знали да је Миланко тешко болестан. Рекли су ми: „У суботу идемо у Праг. Тамо ћe доктори прегледати Миланка, имаће добар третман”. Сложио сам се с том констатацијом и додао: „Чеси имају дугу традицију у науци и медицини. Њихов универзитет један је од најстаријих у Европи!”

Причали смо мало о Николи Тесли, његовим студијама и боравку у Прагу. Миланков старији син ми каже: „Чеси су према Тесли били врло коректни, нису га заборавили, једној улици су дали његово име, а неке производе су назвали његовим именом”. Затим смо мало разговарали о Новаку Ђоковићу и његовим сјајним побједама, његовом представљању српског народа. „Он је наш Тecла 21. вијека!”, рекао је Миланков млађи син, пун поноса што имамо Ђоковића. Ја сам убрзо схватио да је Миланку најпотребнији мир. Примијетио сам да има болове и било ми га је јако жао. Још једном сам се захвалио на гостопримству, устао и пошао у хотел. Љубазно ме је до капије испратио његов старији син. Отишао сам не слутећи да је то мој посљедњи сусрет са Миланком Реновицом, легендом Сокоца и Романије, државником који је један од посљедњих политичара који су у Кремљу водили разговоре са предсједником Совјетског Савеза Михаилом Горбачовом. Наш Миланко!

Ни приликом овог нашег сусрета Миланко није заборавио да помене да му је у Сарајеву остало 3.000 књига. Он је у потпуности био духовни човјек. Материјалном није придавао велики значај. Такви су скромни људи који у духовном налазе смисао. Миланку је сутрадан био рођендан – 85! Био је петак, његов посљедњи рођендан. Дан касније, у суботу, 19. октобра, отишао је у Праг на преглед. Тамо је кратко остао. Умро је седам дана касније, у ноћи између суботе и недјеље 2. и 3. новембра. У ствари, отишао је у вјечност.

Ја сам у међувремену, у уторак 22. октобра, отишао код начелника Цицка Бјелице, да се поздравим са њим, јер сутрадан (сриједа) идем у Бању Луку. Начелник ми је тада рекао: „Нажалост, болест је ухватила великог маха и ово су Миланкови посљедњи дани!” Са невјерицом сам примио те ријечи. Јако су ме потресле. Био сам посљедњи новинар који је разговарао са Миланком Реновицом. Седам дана касније вратио сам се у Соколац. Начелник Бјелица ми је рекао да је Миланко умро. Сви заједно, хиљаде људи Сокоца, Романије и шире, испратили смо у вјечност Миланка Реновицу.

Текст преузет из Монографије ,,Соколац-срце Романије“