Ријетко се дешава да се човјек у свом животу и раду посвети само једној области, у овом случају спорту. Љубав према неприкосновеној краљици спортова – атлетици, пратила је нашег саговорника од када је проходао. Током свог радног вијека, гдје год би боравио, настојао је да умножава љубав према овом спорту. Она му је заузврат донијела бројна одличја, награде и признања и, оно најважније, нове генерације које су дале себе и наставиле пут који је овај атлетски човјек започео прије пет деценија.

У соколачком селу Џиндићи, 5. јануара 1947. године, рођен је Неђо Ђуровић, име за које ће неколико година касније знати цијела бивша Југославија.

– Као и сва дјеца овог краја, своје четворогодишње образовање започео сам у подручној школи у Калиманићима. Наредне четири године ишао сам у школу под Црвенком у Соколовићима. У то доба у школи је предавао наставник руског и српског језика Урош Ћеранић, који је волио спорт. Он је окупљао дјечаке, јер нас је било више од дјевојчица, и учио нас спортским вјештинама. Тад смо били прваци општине Соколац у одбојци. Сјећам се кад нам је донио први диск, и демонстрирао нам бацање ријечима: „Овако баца Дарко Радошевић“, који је био тадашњи рекордер, гледали смо га у чуду – присјетио се Неђо уз смијех.

Послије осмог разреда уписао je гимназију у Сокоцу и матурирао 1966. године. У другом разреду средње школе почео је да се бави атлетиком професионално. Професор Ранко Рашо Милошевић почео је да ради у соколачкој Гимназији и он је, како каже наш саговорник, заслужан што се у то доба, од двије стотине ученика, њих око стотину осамдесет бавило спортом. Та генерација изњедрила је бројне успјешне спортисте нашег града.

– Као матурант на Првенству Југославије освојио сам прво мјесто и постао јуниорски репрезентативац бацивши копље преко 60 метара. Након тога десио се природан слијед; уписао сам Факултет физичке културе у Сарајеву, а истовремено постао и члан Атлетског клуба „Сарајево“, за који сам се такмичио двадесет година. Шеснаест година сам био репрезентативац Југославије. За то вријеме успио сам да будем шест пута првак бивше државе и освајач Купа, рекордер Југославије у бацању копља, освајач медаља на Балканским и Медитеранским играма и учесник бројних међународних такмичења – казао је Ђуровић.

По завршетку факултетског образовања почео је да ради у Сарајеву. Недуго након тога, запослење налази у некадашњем Босанском Броду. Као професор физичког васпитања пуних седам година, од 1973. до 1980. године, предавао је у тамошњој основној и средњој школи. У Броду оснива Атлетски клуб „Младост“ који је егзистирао неколико година. У то вријеме стекао је породицу и постао отац сина и кћерке, од којих данас има петоро унучади.

– Осамдесете године сам се вратио у Сарајево и почео да радим као професионални тренер у АК „Сарајево“. Радио сам са бројним колегама од којих је свако био задужен за своју гранску дисциплину. Винко Покрајчић је био стручњак за дуге и средње пруге, док је моја активност била усмјерена на бацачке дисциплине. Захваљујући заједничком раду, Драган Мустапић је постигао рекорд у бацању диска, који је и данас најбољи резултат у БиХ. Одличне резултате постизала је и Илинка Куљанин, бацачица копља и кугле. Тако је било све до ратних дешавања 1992. године, када сам као и многи други, морао да напустим Сарајево, тако да поново долазим у Соколац. Након пет дана са породицом сам отишао у Београд. Дјеца су тамо наставила школовање, а ја сам се вратио након пар мјесеци. Након завршетка рата, требало је поново кренути испочетка. Пошто у свом граду нисам имао запослење, отишао сам у Београд и засновао четворогодишњи радни однос у АК „Милиционар“. Почетком двијехиљадитих са тадашњим руководством Српског Сарајева, данас града Источно Сарајево, и руководством општине Соколац, оснивамо АК „Гласинац“, јер је у то доба постојало спортско друштво које је укључивало све гране спорта осим атлетике. Као директор Фонда за спорт и физичку културу радио сам у Граду све до 2012. године. Успјели смо да уредимо одређене односе у спорту, који се тичу финансирања, организације и категоризације спортова и спортиста. Ти правилници су на снази и данас – истиче Ђуровић.

Оснивачка Скупштина атлетског клуба

Крајем 1999. године, са пријатељима и атлетским репрезентативцима Славком Копривицом и Драганом Јоловићем, одржава прву Оснивачку скупштину домаћег атлетског клуба. Окупили су омладину која је тада тренирала на ливадама у Брезјаку. Тренер Ђуровић је своје знање преносио младим почетницима, у којима је, како рече, препознао ентузијазам, жељу и енергију коју је само требало усмјерити. Да је имао право говоре нове генерације спортиста а они су оправдали његово повјерење и постали шампиони у многим атлетским дисциплинама. Као што је и предвиђао, након неколико година мукотрпног рада, из АК „Гласинац“ изронили су прваци у свим категоријама, од пионира до сениора.

Освајали смо многа првенства и постављали нове рекорде у атлетици. Данас држимо око 30 рекорда БиХ, а још су бројнији они остварени на нивоу Републике Српске у свим категоријама. То су остварили атлетски бисери са којима сам радио годинама – Горана Цвијетић, Младена Петрушић, Илија Цвијетић, Борис Сусловски, од новијих генерација Сара Лучић и многи други. Њихови рекорди у појединим дисциплинама и данас нису надмашени. Од скромне спортске секције постали смо репрезентативан клуб у ком његујемо све атлетске вјештине. Горана држи рекорд у дисциплини трка на 400м са препонама у свим категоријама, од пионирки до сениорки. И сад је сениорска рекордерка БиХ у дисциплини трка на 100м са препонама. Борис Слусловски има активан јуниорски рекорд. Младена и Сара су се смјењивале у обарању рекорда у дисциплини скок увис. Младена је послушала мој савјет и окренула се седмобоју и петобоју, гдје је постигла импресивне резултате. Њен изразити атлетски таленат долази до изражаја у којој год дисциплини да се такмичи. До сада су сви заједно освојили тридесетак балканских медаља – неисцрпно је тренер Ђуровић набрајао успјехе својих насљедника.

Ипак, пошто је ова рубрика посвећена њему, вратили смо са на причу о успјесима које је постигао као активан спортиста. Конкуренција је била јака с обзиром на географски простор који је обухватала тадашња Југославија.

Најдражи рекорд

– Мени je можда најдражи постигнути рекорд Југославије, и мој лични рекорд у бацању копља, који је озносио 79 метара и 22 цм. У то вријеме то је био вриједан резултат, а и данас је довољан за одлазак на Олимпијаду или Свјетско првенство. Када сам се ја такмичио није било такмичења на свјетском нивоу као данас. Постојало је Европско првенство, Олимпијада и Универзијада, која је била претеча свјетског надметања, а наступали су спортисти до 27 година. На Универзијади 1970. године, постигао сам највећи успјех, иако сам био четврти. Сјећам се да сам узео копље од мог доброг пријатеља, Мађара Миклоша Немета, који је на овом такмичењу био други. То копље ми је било срећно јер сам боље бацио од познатих америчких и руских атлетичара. До шесте серије био сам трећи, а у посљедњој серији боље је бацио Пољак Јалосински. И данас, послије педесет година сјећам се тог имена. Он је заслужан за ту дрвену медаљу – у шали прича Ђуровић.

Име нашег саговорника нашло се на листи десет најбољих бацача копља у екс Југославији. Неколико пута је проглашаван за најуспјешнијег тренера, како у регији тако и на државном нивоу. Посљедње у низу је признање општине Соколац за најбољег тренера у 2018. години. Осим тренерског ангажмана и велике посвећености раду са младим спортистима, Ђуровић је члан Управног одбора Атлетског савеза РС и БиХ. Заваљујући његовој сарадњи са представницима Европске и Свјетске атлетске асоцијације помогао је стварању изванредних услова на стадиону „Бара“. Поред спортског знања, своје велико педагошко искуство пренио је на младе генерације, које данас треба да преузму све оно за шта се борио и залагао цијели живот. Каже да вјерује младим људима у чијим рукама, након његовог повлачења из спорта, остаје вриједан спортски капитал.