Припремајући ову монографију, кад год бих дошао у Соколац посјетио бих Миланка Станишића, легенду овога краја. Све битно што се догађало у привреди Сокоца, од завршетка Другог свјетског рата до грађанског рата у БиХ, везано је на неки начин за овог скромног човјека. Зрачио је добротом, искреношћу и љубављу. Тачан, педантан, сериозан, ни у својој деведесетој години живота ништа не би препустио случају.

Имао је значајан број вриједних књига, чувао их је у својој кућној библиотеци, а када би мени нешта затребало за ову монографију, дао би ми уз напомену да, када прегледам што ми треба, вратим уредно. Тако је и било и Миланку сам захвалан на помоћи и подршци у прикупљању грађе за ово дјело.

Са Миланком сам разговарао неколико пута. Он се сјећао многих важних догађаја из живота Сокоца од 1935. до 2014. године. Миланко је један од најстаријих људи са којим сам разговарао у Сокоцу. Увијек би ме лијепо дочекали Миланко и његова супруга Дана. Иако није пио, није заборављао да ми на почетку разговора каже:

„Имам неколико врста домаће ракије – шљива, лоза, крушка, јабуковача… Пробери шта ти се свиђа…” Ја сам бирао домаћи сок који је правила тета Дана, а попио бих и кафу, иако у другим сличним приликама не пијем. Све је то било у склопу топле атмосфере у којој смо се дружили и разговарали.

Соколац је и прије Другог свјетског рата живио свој занимљиви живот. Омладина се забављала на сијелима и прелима, у кафанама би млади, али и они озбиљнији, играли карте. Црквеним празницима скупљао се велики број људи, сви су били весели, све је некако било ведрије него данас. Соколац је прије Другог свјетског рата имао три дућана – Арса Копривице, Бојана Мијатовића и Љубише Живковића. И у Подроманији су била три дућана – Петра Павића, Стојана Пенгића и Јована Шобића. Рат 1941. у црно је завио Романију: на сваком мјесту смрт и патња, гинули су млади и стари, гинула су и дјеца, усташе нису никога поштедјеле. Народ је бјежао у планину Копито, свако се спашавао како је могао и знао. Када се рат завршио, народ се поново вратио на згаришта. У размаку од само 27 година. Опет све испочетка…

Ја сам – причао ми је Миланко – постао војник Шесте пролетерске бригаде, а затим чувене Романијске бригаде. Кад је у Соколац стигла слобода навршио сам 20 година живота. Ратно искуство, сувише велико бреме за једног момка који је у том паклу стигао до пунољетства. Остао сам у војсци, завршио подофицирску школу, службовао сам у Тузли и Бањој Луци. Постао сам командир вода, а потом сам добио чин официра. Обучио сам три класе регрута.”

Миланко се тада нашао на животној раскрсници: један смјер га је водио напредовању у војној служби, а други његовој Романији, Балтићима и Сокоцу. Носталгија за завичајем је одлучила, вратио се на Романију, а касније ће се много пута покајати због тога. Но, младост је ношена срцем, а његово срце куцало је за завичај.

„Вратио сам се 1947. и добио посао матичара. Тај посао је трајао само три мјесеца, али ми се у сјећање урезало прво вјенчање. Било је то вјенчање народног хероја Груја Новаковића и његове Данице.” Свечани чин обавио је млади Миланко Станишић. Ускоро је кренуо новим путем, повукла га је жеља да се истакне на радним акцијама. Учествовао је на седам радних акција.

На радним акцијама стицао је потребно искуство. Ношен идеалима тога времена, као многи млади људи, и Миланко је желио учествовати у обнови земље. Ево га поново у Сокоцу, добио је прилику да буде управник Среске управе за изградњу задружних домова. Тих година (1947/48), на подручју данашње општине Соколац започела је градња седам задружних домова, у Сокоцу, Бјелосављевићима, Ћаваринама, Соколовићима, Кошутици, Кнежини и Шахбеговићима. Млади Миланко је на крилима својих снова, кадар је стићи на свако мјесто.

У то вријеме најтеже је било обезбједити мајсторе. Није их било много, а земља је била у великој обнови и изградњи. „Путовао сам до Мостара, Љубушког, Имотског, Читлука и Широког Бријега да бих обезбиједио мајсторе. Успио сам сакупити 70 мајстора, вјештих људи који су знали објединити камен и дрво у складну грађевину. На изградњи домова у Сокоцу и Соколовићима радили су мајстори из Сребренице”. Миланко се сјећао свих детаља везаних за те градитељске подухвате.

„Градитељски подвизи настављени су 1954. Тада су грађене школе у Забрђу, Каљини, Озерковићима и Кусачама, те поправка школе у Џимријама, изградња зграде Ветеринарске станице, реконструкција водовода ‘Геруша’, постављане су телефонске линије на релацији Соколац–Кнежина и Соколац–Соколовићи, путева у центру општине, хидроцентрала на Биоштици…

Радило се ударнички и наредних година: године 1955. проширена је зграда Гимназије у Сокоцу, изграђена је школа на Равној Романији, грађени су водоводи” – сјећао се Миланко.

Почетком шездесетих година 20. вијека у соколачком крају формирају се предузећа. Године 1961. рођена је „Слога“, прво занатско комунално предузеће, које ће касније добити име „Девети мај”. Миланко је био први директор у оба предузећа. Био је прави фанатик за свој посао Живио је за своје идеале, за идеале младих тог времена, вјеровао да ће му то испунити живот и да ће његов рад добити широку верификацију. Стварност ће бити другачија, а Миланко ће због својих успјеха и великог пожртвованог рада доживјети неприлике, шиканирање прогоне и, на крају, затвор.

Наравно, народ је знао да је то монтиран процес. Догађало се да Миланку у посјету у затвор у Зеницу дође 80 људи, највише радника из предузећа. То је збуњивало управу затвора, а Миланку давало снагу да истраје у својој праведној борби. Властодршци су увидјели грешку па је Миланко прије времена пуштен кући. Са супругом Даном школовао је три ћерке – Јесенку, Споменку и Огњенку. Завршиле су школу и остале да живе у Београду. Миланко је живио са супругом Даном у скромном дому у Сокоцу. Био је омиљен међу народом, коме је дао све што је знао, у својим најбољим стваралачким годинама.

Напустио је овај свијет у љето 2014. Остала су његова дјела и сјећања на човјека који је градио Соколац.

Текст преузет из Монографије ,,Соколац-срце Романије“