Народ Романије познат је по својој традицији, обичајима и култури. На платоу ове планине градили су се, а граде се и данас бројне вјерске грађевине. То је, према ријечима нашег саговорника, похвалано, али је битније и Богу милије, градити „живу цркву“ тј. лични однос који сваки човјек треба да има према својој вјери. Протојереј ставрофор Илија Чупић, приближио нам је ову тему, у нашој редовној религијској рубрици.

НА ПОДРУЧЈУ НАШЕ ОПШТИНЕ, У ПОСЉЕДЊИХ НЕКОЛИКО ГОДИНА, ПРИМЈЕТНА ЈЕ ИЗГРАДЊА НЕКОЛИКО ВЈЕРСКИХ ОБЈЕКАТА. КАКАВ ЈЕ ВАШ КОМЕНТАР?

– Ја сам релативно скоро дошао на ове просторе. Народ Романије је витешки народ, који је увијек био храбар и спреман да се бори у сваком смислу. Оно што је везано, не само за овај простор, већ и за остала мјеста, јесте пролазак кроз двије фазе. Прва у којој је вјера била у запећку, кад се цркви није придавао велики значај. Тад је она живјела у домовима православаца. Друга фаза је долазак вишестраначког режима, ратова и тешких времена, када је православни живаљ похрлио у цркву. У то вријеме свештенство је настојало да вјернике упути на прави пут вјере; да са једног традиционалног начина пређу на јеванђељски, црквени и правилан начин служења Богу. Све је то уродило плодом, па су се градиле светиње, као што је то случај и данас. Оно што бих ја подвукао као важно, јесте чињеница да црква постаје само скуп зидина ако заједно са њом не расте и њен народ, тј. ако сваки појединац не настоји да постане „жива црква“.

КАКО ЧОВЈЕК ПОСТАЈЕ „ЖИВА ЦРКВА“ ?

– Сваки човјек који је крштен у име Оца, Сина и Светога духа, постаје дио једне велике породице, једне „живе цркве“, небеске цркве, оне која је вјечна и непролазна. Бог је створио свијет и сва бића из чисте љубави и оно што тражи од нас јесте управо то да ми будемо лице љубави. То можемо остварити тако што ћемо прво да се сјединимо са нашим Господом, да уђемо са њим у заједницу. Та прва заједница се остварује Светом тајном Крштења. Овим чином ми постајемо дио вјечне заједнице.

КАКО ЧОВЈЕК ТРЕБА ДА СХВАТИ ПОЈАМ ВЈЕЧНОГ ЖИВОТА. ЗА МНОГЕ ЈЕ ТО АПСТРАКТАН ПОЈАМ КОЈИ ЈЕ ТЕШКО ДОКУЧИВ?

– Људи овај појам везују за нешто апстрактно и далеко, међутим вјечни живот постоји и лако га је објаснити, јер је Бог човјека створио за вјечност. Он се оставрује са вјечним бићем, јер је Бог вјечан и непролазан. Након крштења, процес сједињавања се наставља Светом тајном причешћа. Долазак вјерника у цркву управо је начин да се кроз исповијест и причешће сједине и приближе Богу.

ШТА ЗА ЧОВЈЕКА ТРЕБА ДА ПРЕДСТАВЉА СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА?

– Узимајући хљеб и вино, тијело и крв Божију, стварамо јединство са нашим Творцем, а самим тим и ми се приближавамо вјечности. Он нам даје снагу, љубав и доброту, јер је Он чиста љубав, а све што потиче од Бога добро је и племенито.

ШТА ЈЕ НАША ОБАВЕЗА И КАКО ЖИВЈЕТИ ЖИВОТ УЗОРНОГ ХРИШЋАНИНА?

– Обично свако ко се зове неким именом или припада друштву које носи неко име, настоји да опонаша тај назив. Ми се зовемо православни хришћани и име носимо по нашем Господу. То нас обавезује да се владамо и да поштујемо име које смо добили по Христу. То је велика ријеч и велико име. Треба да се обликујемо, живимо и владамо према животу нашег Господа Христа. Живот без мржње је живот који треба да краси душу сваког православног вјерника. Његова природа нема зло у себи. Ту љубав божију ми треба да развијамо у себи, да личним примјером, као што је то и Христос чинио, будемо примјер и узор добрих врлина.

КОЛИКО ЈЕ ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ ЧОВЈЕКА ЗНАЧАЈАН ОДЛАЗАК У ЦРКВУ?

– У Светом писму је написано: „По чему ће вас познати Бог да сте његови?“ „Познаће вас ако имате љубави међу собом.“ Ако имамо љубави једни за друге, онда ће нас Он препознати као своје, јер Господ има љубави за све нас. Ми често ријечи вјерник, православац, хришћанин вежемо за посјећивање цркава. Одлазак у цркву треба да буде повод да очистимо и исповиједимо нашу душу пред Господом. Као кад хоћемо у своју кућу да примимо драгог госта, па је уређујемо, да се он осјећа што угодније и пријатније, тако и нашу душу треба да очистимо пред Господом. Душа треба да буде очишћена од гријеха и украшена добрим дјелима и врлинама. У такву припремљену и чисту душу дочекујемо Христа.