Фото: Соколац-срце Романије

Манастир у Кнежини недалеко од Сокоца један је од најстаријих православних храмова у овом крају и један од новијих манастира гдје и свештенство и вјерници већ дуго очекују да буде изграђен парохијски дом у планинском стилу, са конаком.

Манастирска црква је посвећена Светим равноапостолним цару Константину и царици Јелени.

Према народном предању, о чему свједочи и плоча на улазу у цркву, првобитни храм је био задужбина Мрњавчевића, завјетна црква Андријаша, брата Марка Краљевића, изграђена 1371. године након Маричке битке.

Јеромонах Владимир Ђуричић је од децембра 2015. настојатељ овог храма, за који каже да је мјесто окупљања вјерника и духовни центар упркос томе што млади са овог подручја све чешће одлазе у градове, а околна села се лагано празне и старе.

Он је приликом Срнине посјете храму истакао да је и ова православна светиња дијелила судбину и муку српског народа у овом крају, у ратним дешавањима бивала пустошена и у миру обнављана више пута, те била и остала духовно средиште и надахнуће православним вјерницима у молбама и надањима.

„Кнежина као парохија била је на рубу епархије и врло често су се свештеници смјењивали и никако се није могао створити добар континуитет и сарадња у којој свештеник треба да упозна народ у душу и народ њега како би заједно чинили јачом живу цркву Христову“, каже настојатељ манастира.

Њега радује да се, упркос одласку становништва из села Кнежинске парохије, велики број враћа на породична имања и посјећује манастир за храмовну славу цара Констатина и царице Јелене 3. јуна и за манастирски сабор, који се од 2015. одржава у другу недјељу по Пантелејмону 9. августа.

Јеромонах истиче да је храм мјесто окупљања вјерника из 18 сусједних села, а посебно из оних у којима се задржало млађе становништво као што су Врапци и Крушевци, те да по неколико пута годишње држи службу у рубним селима Ајдиновићи, Крајишићи и Крушевци и у цркви у Олову.

Он је подсјетио да је Његово високопреосвештенство митрополит дабробосански Хризостом, након септембарске Свете архијерејске литургије у овом храму, пожелио – „да се света обитељ манастира у Кнежини мало више развије, умножи братство и заиста доживи оно што је неко замислио прије, да овдје на Романији имамо прекрасан манастир који много говори и много поручује“.

Настојатељ манастира истиче да је идеју о изградњи парохијског дома у Кнежини покренуо Црквени одбор 1975. године и да тај објекат није изграђен ни до данас, иако је прије неколико година урађен пројекат у коме би се вјерници окупљали и са својим свештеницима обиљежавали значајне датуме.

Он је подсјетио да је митрополит Хризостом, још док је био епископ зворничко-тузлански, предложио да се у Кнежини направи парохијски дом у планинском стилу са конаком, што очекује свештенство и вјерници Митрополије дабробосанске.

ХРАМ СВЈЕДОЧИ О СТРАДАЊИМА И ОБНОВАМА СРПСКОГ БИЋА

Храм од 16. маја ове године припада Митрополији дабробосанској, одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве. До тада је припадао Епархији зворничко-тузланској.

Епископ зворничко-тузлански Василије прогласио је 13. августа 1989. цркву у Кнежини Манастиром Пресвете Богородице и метохом манастира Хиландар. У Манастиру Пресвете Богородице трајно се чува копија чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице Хиландарске.

Истог дана у присуству великог броја вјерника из свих крајева бивше Југославије, обиљежено је 600 година од Косовске битке.

Јеромонах Владимир рекао је да се о животу храма у Кнежини много података налази у љетопису који је почетком седамдесетих година прошлог вијека почео да води свештеник Слободан Јовановић, наводећи и усмена предања из ранијег периода, те све битне податке о животу народа, а остали свештеници су наставили записивати кратко до 2003. године.

Љетопис наводи да је „црква у Кнежини саграђена 1926. године од боровог дрвета и дотле је припадала Парохији ханпјесачкој“.

„Кум при освештању храма те године био је Перо Вуковић из Бабина код Кнежине, а Нешо Јовановић, земљорадник из Кнежине, даривао је цркви звоно“, забиљежено је у љетопису.

Јовановић је записао да се мјештани сјећају приче о свештенику Русу Шемроји, који је службовао до Другог свјетског рата у кнежинској цркви.

У том рату, према истом извору, усташе су стријељале тадашњег свештеника Јанка Савића, храм опустошиле и запалиле парохијски дом, али не и цркву, јер су се муслимани из овог краја прибојавали да ће Срби за одмазду срушити џамију Селимију, једну до најстаријих у БиХ, која се налази у близини цркве.

„Године 1962. Црквени одбор Парохије кнежинске доноси одлуку да сруши стару оронулу цркву. Нову цркву је градио Неђо Максимовић од Сребренице, а саграђена је од сиге и покривена лимом. Била је готова за годину дана и освештана на Светог цара Константина и царицу Јелену 1963. године“, наводи се у љетопису.

Цркву је освештао, записано је у том документу, Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Лонгин, а кум при освештању био је Реља Васиљевић, земљорадник из Горњег Дрецеља код Олова.

Јеромонах је подсјетио да је у овом манастиру од августа 2014. први монах био игуман Николај Гојковић из Епархије крушевачке, али се није дуго задржао.

У поратном времену, према црквеним књигама, овај храм су опслуживали свештеници Ратко Госпић /1945-1953/, Владимир Лазаревић /1953-1956/, протојереј Божидар Љумовић /1956-1958/, Томислав Деспотовић /1958-1966/, писац овог љетописа јереј Слободан Јовановић /1966-1971/, Славољуб Вукотић /1971-1986. и 1992-1997/ и други у краћем периоду.

Црква данас има двије куполе и звоник са три звона, обнављана је 1985. и 2012, а порохијска кућа саграђена је 2000. године.

У порти овог манастира подигнути су споменици једанаесторици младих људи из Кнежине и околине пострадалих „од аустроугарске душманске руке“ 1914. године, члановима породица Крстајић убијеним у усташком покољу у Старом Броду на Дрини 1942. године, а ту су сахрањени Угљеша Јефтић, који је даровао земљу за подизање цркве, и свештеник Славољуб Вукотић.

ИзворСРНА
Avatar
Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.