Иза нас је далеко доба када су се све вриједности вагале на другачије подешеном тасу. Измијенило се много битних ствари, а како је списак дугачак, кратко могу рећи да терет новог доба није заобишао ни најважнију споредну ствар на свијету – фудбал. Ова занимљива игра и данас носи епитет најпопуларнијег спорта на свијету, а постоји вјероватно од момента кад је лопта почела да се котрља. Гост наше рубрике, један од једанаест, имао је срећу да у најљепшим годинама и фудбала и свог живота, игра ову магичну игру. Повјерена му је била најважнија улога, она да буде чувар мреже бројним екипама.

Дугогодишњи голман „Гласинца“, „Сарајева“, „Бешикташа“, „Адане Демирспор“, Сокочнин Милош Ђурковић Факс, рођен је 29. фебруара 1956. године. Рођендан слави сваке четврте, а живот овог фудбалског мага није специфичан само по томе. Како сам каже: „За све у животу пресудна је срећа“, а управо њој приписује сва достигнућа која је остварио у богатој каријери.

– Рођен сам у Сарајеву, а живим у Балтићима, надомак Сокоца. Ту сам завршио основну школу и гимназију. Уписао сам Факултет политичких наука у Сарајеву. Међутим, недуго затим преписао сам се на Факултет физичког васпитања, а након завршене двије године, због обавеза, одустао сам од даљег школовања – наш саговорник је скромно започео причу о себи.

Кад је ријеч о почетку фудбалске приче, она је везана за дјечачко доба, када су се омладинци окупљали на тадашњој „Бари“, која се налазила нешто ниже од данашњег стадиона. Свака равница користила се као фудбалски терен, а није сметала ни крпена лопта. Ништа није могло засметати најискренијим сновима да буду сањани, а поједини и досањани.

– Седамдесете године, са својих четрнаест, почео сам да играм у ФК „Гласинац“ као јуниор. Већ са шеснаест година, постао сам играч првог састава. Пошто нисам волио да трчим, позиција голмана је била идеална за мене. Прва утакмица у којој сам чувао мрежу „Гласинца“ била је против екипе „Игмана“ са Илиџе. Тадашњи тренер Ивица Иџотић дао ми је шансу, а убрзо сам замијенио дотадашњег голмана Марина Кнеза. У „Гласинцу“ сам био до августа 1977. год. и била је велика част играти за градски клуб. Тад су ливаде биле пуне дјечака, а ко не би дошао на вријеме не би ни играо. Стадион „Бара“ био је ограђен тарабама, а увијек је био пун – присјетио се Ђурковић.

Иако су били аматери, гајили су велику љубав према свом граду, клубу, а највише према фудбалској игри. Како каже, данас је то тешко ријечима описати. Фудбал се некад играо чистим срцем, док је сад дошло вријеме згртања вртоглавих пара и стицања славе, мишљења је дугогодишњи голман. Утакмица и упечатљивих момената се јасно сјећа, као да управо стоји на голу. Ти моменти се не заборављају.

– Играмо против „Вратника“ у Сарајеву, а дође да нас гледа неколико хиљада људи. Терен је био прекривен шљаком, а тек касније је била вјештачка трава. Све и једна утакмица имала је свој печат, а она која је промијенила мој живот и каријеру је утакмица против екипе „Сарајева“, коју смо играли у Брезјаку 27. јула 1977. године. Иако сам прије тога кратко био у „Жељезничару“, вратио сам се у „Гласинац“, а у том судбинском сусрету, сјећам се, играли смо неријешено 2:2. Стигла је понуда од ФК „Сарајево“, а први уговор сам потписао већ 4. августа. Тад сам имао 21 годину и доста среће. Раније је био ангажован голман Радослав Бебић из Новог Сада. Бранио је на двије утакмице, а у трећој против „Слободе“ у Тузли на полувремену сам стао на гол. Онда су услиједиле утакмице на Кошеву, које је посјећивало по петнаест хиљада људи. Трема је била велика као и сама одговорност, поготово кад смо играли против Звезде, Партизана, Динама, Хајдука. Нисам могао остати хладан, посебно кад би се на супротном голу нашао Енвер Марић, који је био мој идол – каже Ђурковић.

Наредна утакмица се играла у Зеници, а екипа „Сарајева“ славила је резултатом 2:0. Каже да је био задовољан и да је бранио прилично добро. Тврди да се од тог момента, точак среће почео вртити у његову корист. До 1979. године бранио је на већини утакмица, а понекад га је смјењивао клупски колега Ирфан Ханџић. Те године, на једном од тренинга, доживио је повреду, након које одлази у војску, а боравак у војсци и посвећеност тренинзима условили су брз опоравак. У одсуству га је мијењао голман Слободан Јањуш, а по повратку из војске требало се поново изборити за своје мјесто. За најсјајнији тренутак у Сарајеву изабрао је онај кад је освојена титула, до које је у тадашњој конкуренцији било тешко доћи с обзиром на квалитет клубова и играча у некадашњој Југославији.

– Највећи успјех је свакако освајање првенства Југославије у сезони 1984/1985. То је био сан сваког играча. Ривалство је било велико, а талената на претек, јер играчи до своје 28 године нису могли наступати у иностранству. То је још једна велика разлика у односу на данашњи фудбал. Освајање титуле отворило ми је многа врата, али на терет ставило јед завидних људи. Сматрам да сам се успјешно носио са свим ситуацијама. Сјећам се да смо имали разне бенефите, а од одигране двије, три утакмице, у оно вријеме, могао се купити „фићо“, у шали је испричао Ђурковић.

Мишљења је да је добар голман пола екипе. Ако читав тим игра одлично, довољан је један пропуст и грешка да резултат оде у неповрат. Зато је била потребна велика сигурност и повјерење осталих играча. Да је знао да мотивише остале, да буде ауторитет и неко ко улијева повјерење, говори и чињеница да је као голман био и капитен екипе, што није могао бити свако. Доказ томе је и признање за најбољег голмана бивше Југославије 1984/85. године.

Два дана су га дијелила од потписивања новог уговора за екипу „Сарајева“, када је неочекивано стигла понуда од турског „Бешикташа“, давне 1986. године.

– Као и небројано пута прије, сједили смо у Мирном кутку. Звонио је телефон, а са друге стране био је чувени Милош Милутиновић. Прво сам помислио да се ради о шали и нисам вјеровао шта се дешава. Позвао ме и предложио да већ сутрадан отпутујемо у Турску. Тек након провјере лета и резервације карте, схватио сам да није шала. Два дана након телефонског разговора већ сам био у Истанбулу, у Туркој. Убрзо су кренули разговори у којима моји услови нису били скромни, све у нади да управа на такве услове неће пристати. Међутим, Милутиновић је дошао и рекао да је договорен трансфер, а понуда се удуплала. Вратили смо се у Соколац, прославили нове моменте, а након неколико дана већ сам био на припремама са „Бешикташом“. Добио сам нову опрему. Сјећам се да је била плаве боје, а у њој ми и није кренуло баш најбоље. Одмах сам звао своје у Соколац, да ми пошаљу моју стару, жуту опрему и копачке, а кад је пошиљка стигла, све је кренуло узлазном путањом. И тад, а и сад, био сам јако сујевјеран. Тачно сам знао којом ногом улазим на терен. Знао сам да се не бријем по седамдесет дана, да не покварим срећу – уз смијех нам је одао некадашњи ас.

У Турској је уживао велику популарност, јер су како рече, тамошњи навијачи велики фанатици. О томе колико су га поштовали говори и то да је проглашаван за најбољег играча, а имао је понуде да узме и турско држављанство, како би играо за њихову репрезентацију, на шта није пристао.

– Ту атмосферу је требало доживјети. Кад се изађе на терен и осјети се сваки дамар, овације и скандирање вјечно се памте.

Са „Бешикташом“ је стигао до четвртфинала Купа шампиона, а након годину дана враћа се у Сарајево, гдје се кратко задржава. Услиједио је уговор са турским клубом „Адана Демирспор“, у којем завршава своју играчку каријеру.

– Проблеми са леђима допринијели су томе да раније него што сам планирао завршим играчку каријеру. Тај период ми је тешко пао, јер није лако оставити нешто што се неизмјерно воли. Оженио сам се у тридесет другој години, јер раније то нисам хтио због обавеза и сталног одсуства због путовања.

Након играчке, започео је тренерску каријеру. Своје знање и вјештине трудио се да пренесе младим голманима. Као тренер радио је у „Гласинцу“ и „Сарајеву“. Остаће упамћен и као први селектор Фудбалске репрезентације Републике Српске 1992. године, а заслуге има и за њено оснивање. Данас му је жао што за рад са младим талентима нису задужени стручни и искусни људи и то има свој данак.

– Данас се фудбал игра по шаблону, нема иновација, мaште и креативности. На простору некадашње државе данас би се могла саставити два клуба која би парирала европским екипама. Фудбал је доведен до савршенства, што помало прелази у досаду – мишљења је Ђурковић.

Нашег најбољег голмана замолили смо да одабере најбољег голмана данашњице. Одабир је пао на Италијана Ђанлуиђија Буфона. Напомиње да га поштује као професионалца, али и као човјека.

Своје вријеме проводи уживајући у плодовима свог успјеха, окружен са три даме, супругом и двије кћери. Са дугогодишњим пријатељима воли да гледа фудбал, посебно кад су међу њима навијачи два различита табора.

Бојана Марковић
Рођена 3. јула 1988. године у Сарајеву. Основну и средњу школу завршила у Сокоцу. Године 2015. дипломирала на Филозофском факултету на Палама, одсјек Журналистика, те стекла звање дипломирани новинар. Од 2016. године запослена као новинар у "Инфо центру" Соколац.