Фото: Ж.Ракочевић

Протести због Закона о слободи вероисповести показују нови модел отпора и решење за Србе на постјугословенском простору које уједињује веру и демократију. Један од највећих скупова у историји Црне Горе одржан је у недељу, дванаестог јануара, а сасвим сигурно је то био највећи неорганизовани скуп у њеној историји. Без подршке власти и служби, без кампање, организованог превоза, сендвича, дневница и обећања, на подгоричке улице слило се између двадесет пет и тридесет хиљада људи.

После седамдесет пет година различитих тоталитаризама и његових нијанси, у Црној Гори се појавио нови модел отпора и једно од нових решења за Србе на постјугословенском простору. То решење се може назвати моделом четири принципа, јер су се на једном месту нашли вера, национална идеја, слобода и демократија.

„Ђе гори?”, виче задихан човек у околини Цетиња док звече канте које одлаже по каменом поду.

„Ништа не гори!”, одговара свештеник.

„Што онда звониш?”, пита добровољац ватрогасац.

„Служим службу!”, узвраћа свештеник у крају где се заборавило чему звоно служи.

Није прошло ни тридесет година од тог догађаја, посланица Скупштине Црне Горе Марина Јочић стоји и чека ред испред „марице”, полицијског возила за превоз затвореника. Неко са стране пита је може ли да уђе, а она одговара: „Могу, како не могу! Да погинем, ако треба, за цркву, а не да уђем у ’марицу’!” И оде у мрак и притвор 27. децембра 2019. Како је могуће да се овакве врсте исповедања вере догађају у тако кратком периоду?

Вера као иницијални мотив покрета у Црној Гори показала је своју пуну снагу, и то у земљи борбеног атеизма. Веровало се да у Црној Гори свега има – само вере нема, али су скупови, нарочито они у срцу урбаних средина, показали да је православље преживело. Та чињеница је потпуно изненадила режим у Подгорици, јер су процене безбедносних служби, које непрекидно делују од 1945, говориле да је реч о малим групицама фанатика, избеглица и неприлагођених типова. Црква је потпуно уништена, свештеници побијени, остали су ретки неорганизовани појединци, а међу лаицима – изопштени занесењаци. Православље, кренуло од нуле, обновљено је и подигнуто је 700 цркава и манастира. Пустош атеизма и страдање створили су нови простор за мисију, који је црква муњевито искористила. У огромну подгоричку колону код моста Миленијум, обучен као за модну писту, у најскупљим патикама, улази младић и крсти се као да је ушао у цркву.

Национални завет и сигурност етничке припадности српском корпусу одржавали су се жилавије од вере или су се мешали. Питање „да ли је он наше вјере” више се односило на нацију него на верску припадност. Везана за дубоке корене националних и културних остварења, жртве Голог отока, дисиденте режима чији се прогон схватао и као обрачун са Србима, нација је преживела.

„Онамо, намо, да виђу Призрен” краља Николе остала је незванична химна Црне Горе, а на званичну „Ој, свијетла мајска зоро” и неке стихове Секуле Дрљевића, сарадника Анте Павелића, није устајао чак ни Филип Вујановић, председник Црне Горе са премало моћи, власти и утицаја. Најближи сродници садашњег премијера Душка Марковића у храмове митрополије доносе славске колаче са крстом и четири оцила.

„Што певате о Косову?”, питам испред Храма Христа Спаса.

„Јеси ли ти читао ’Горски вијенац’?”, одговара човек са тетоважом на огромном врату.

Колона креће према старој и скромној Цркви Светог Ђорђа под Горицом. На Лењиновом булевару, један младић из аутомобила узвикује: „Вива веро Монтенегро!” Нико га не примећује, ништа се не коментарише. Ствар његовог избора и слободе.

Када је владика Методије изговорио реченицу: „Не гуши нас страх”, из масе је кренуо хук. Слобода је уско повезана са доживљајем страха. Свако помињање страха на скуповима у Црној Гори праћено је громогласним аплаузом. Одговор колектива на репресију. Страх у земљи епике добио је свој облик и своје лице. Улицама Подгорице шетају добро плаћени чиновници Ђукановићеве администрације и сиротиња са севера Црне Горе што је своје кућице подигла на државној земљи насеља Загорич. Једном од њих из руку је испала породична икона, поломило се стакло. Скупља га голим рукама свештеник Никола Радовић. Тишина, песма, молитва, поштовање, мајке и деца у колицима. Мало је транспарената и порука, седи човек носи бело платно и на њему Његошеву капелу на Ловћену, фотографија црно-бела, изрезана из новина.

Демократија која, након догађања народа, „жуте греде” и увођења вишестраначја у Црној Гори, тридесет година губи битку с аутократом и пребогатом комунистичком елитом нашла се на улици. Демонстранти најширег спектра политичких уверења, искључујући најуже владајуће структуре, својим порукама и капацитетом за прихватање других и другачијих показују да је ово побуна наде. Први пут овако масовно и први пут овако по дубини. Бесмисао породичних подела утопио се у колоне које су, готово инстинктивно, одлучиле да прихвате мале разлике и да се супротставе темељном кршењу људских права.

Када су на Ђурђевића Тари, 27. децембра 2019, у ноћи доношења Закона о слободи вероисповести, полицајци прегазили владику Методија, он их је, читајући њихова имена и презимена с униформи, дозивао. Дозивао је личности и њихов демократски потенцијал, настојећи да их изведе из идеолошког и режимског једноумља. Када се мокар и угруван извукао испод гомиле тела под којом се нашао, понудили су му чај да се угреје. Одбио је.

„Научио сам лекцију или део лекције живота која се зове толеранција, у којој треба разумети, сурађивати, поштовати и схватити другачије мишљење човеково”, рекао је ефендија Хусеин Хоџић на литији на тргу Бела Виста у Херцег Новом. Та реченица, настала на искуству комуникације са другима и другачијима, једна је од основних порука коју, већински, не разумеју институције и режим. Може ли се овај покрет, мултиетнички, вишеконфесионални, покрет левих и десних, прелити у систем и вратити отету државу грађанима?

Покрет наде у Црној Гори извео је на улице и у једну колону интегрисао веру, нацију, слободу и демократију. Вратио је Црној Гори њено изоштрено чуло за правду у којој је најважнији постулат бранити друге од себе.