Био је један од најпопуларнијих југословенских глумаца свих времена. Довољно је само рећи – Миодраг Петровић Чкаља.

Глумац који је још за живота постао права легенда важио је за најбољег комичара. Играо је у више од 50 филмова, а његове најпопуларније улоге су у ТВ серијама “Камионџије”, “Врућ вјетар”, као и на филму “Авантуре Боривоја Шурдиловића”, “Љубав и мода”, “Вишња на Ташмајдану”,”Бог је умро узалуд”, “Орлови рано лете”…

Миодраг Петровић рођен је на Дан шале, 1. априла 1924. године у Крушевцу. Глумом је почео да се бави у родном граду, у драмској секцији гимназије. Након Другог свјетског рата, гдје се налазио у Културно-просвјетној екипи 47. дивизије НОВ, уписао је студиј ветерине у Београду. Већ 1946. постао је члан Драмског студија Радио Београда, а радио је у емисији “Весело вече”. Од 1951. до 1977. године био је члан Хумористичког позоришта у Београду.

У орбити с Јорданом

Прославио се играјући лик кувара Јордана у првој серији Телевизије Београд – “Сервисна станица”, из 1959. године.

Посебно ће остати упамћен по улози Живадина Јарића у серијалу “Камионџије” у којем је глумио заједно са Павле Вуисићем.

Интересантно је да је пријатељство Чкаље и Паје било сушта супротност ликовима из ове серије. Обојица су, међутим, доказали колике су им глумачке способности и поред отежавајућих приватних околности.

Чкаљин увијек смијешан израз лица није му баш сваки пут доносио срећу. Када му је мајка умрла, на сахрани је сломљен од туге заплакао. Вјероватно је у том часу направио неки израз лица, који је осталим ожалошћенима био смијешан, па су сви на сахрани почели да се смију.

У једном од посљедњих интервјуа, који је дао 2000. године, Чкаља је говорио и о томе зашто се дуго није појављивао у јавности.

– Људи свашта причају, али никада оно што треба. Готово три и по године провео сам у болници, сломио сам кук. Пао сам усред собе. Лежао сам у Ургентном центру и дуго чекао на протезу. Коначно је стигла, ставили су је и годину дана сам покушавао да без штака станем на ноге, али нисам успијевао. Испоставило се да су ми уградили погрешну протезу. Онда сам се сјетио свог другара из младости, професора Бранка Радуловића, генија за хирургију. Он ме је поново поставио на ноге.

На питање с ким се сада дружи, одговара да је то углавном са комшилуком и с људима с којима је студирао на Ветеринарском факултету, гдје, због немаштине, није дипломирао.

– Некада, када сам дошао из Крушевца, дружио сам се са пуно школских другова који су отуда дошли у Београд. Углавном су то били људи из полиције или на руководећим функцијама у предузећима. Откад су сазнали да нисам на страни власти, заборавили су мој број телефона – говорио је.

А кад је ријеч о дружењу с колегама глумцима, казао је да нема с ким.

– Све је то помрло. Мој кум Гута Добричанин је умро, цијела плејада оних из неког мог свијета. Ето, посљедњи из тог круга био је Никола Милић.

Негдје на пола разговора у ресторан су ушла три младића. Видјевши Чкаљу, зауставили су се. Један од њих му прилази и, уз широк осмијех и извињење, каже:

– Молим вас, дозволите само да вас поздравим, легендо наша. Хоћете ли нешто да попијете?

– Не, хвала, већ пијемо лимунаду и ухватило нас је. Друга би нас начисто средила – захвалио је Чкаља у свом стилу.

Чаробњак хумора

Највећа му је награда, додаје, кад га људи на улици поздраве уз широк осмијех на лицу.

– Било ми је јако тешко када су дошле избјеглице из Српске Крајине. То су били убијени људи. Али, када год су на улици пролазили поред мене, онако очајни, увијек су застали, па се брзо вратили. Расцијепе уста к’о “чарапин почетак”:

– Чкаља, то сте ви?

– Па ја сам, одговарам.

– Господе Боже, никада у животу нисмо сањали да ћемо вас да видимо. Сад нам није жао што смо изгубили кућу.

– Е, па не можете да имате кућу и да видите Чкаљу – покушавао сам да их орасположим. – Тај осмијех је нешто најљепше. Прилазе ми и ови млади, па узимају аутограм, јер, како кажу, неће им родитељи вјеровати да су ме упознали. То је за мене највеће признање.

Звали су га “чаробњаком хумора” што је потврђено бројним наградама. Добио је “Нушићеву награду за животно дјело”, “Стеријину награду”, “Златног ћурана” – “РТС-ову награду за животно дело”, “Седмојулску награду”.

Посљедњи наступ имао је током избора 2000. године. Преминуо је 20. октобра 2003. године у Београду. По славном глумцу названа је улица на београдској Звездари, а испред његове родне куће у Крушевцу је постављен споменик у знак сјећања и захвалности за све оне улоге које нам је поклонио.

Надимак из дјетињства

Још као дијете добио је надимак по којем га је публика препознавала. Док је са друговима пецао, једном приликом затражио је да му додају штап, који им је био важан дио пецарошке опреме. Малом Миодрагу је умјесто “чакља” излетјело “чкаља”. Додуше, надимак му је и пристајао, јер је био мршав попут гране.

Avatar
Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.