Са соколачког подручја већ сам објавио један путопис, онај с Кнежине. Соколац мање Кнежина, шта остане? Ако је, а јест, „Археолошки лексикон БиХ“ најбољи путоказ за оно што највише волим, утврде, некрополе и остало што је остало из прастарих времена, соколачки крај је право мало чудо. Гласинац је, штовише, познат и у свјетској археолошкој литератури, гдје ће се неријетко наићи на термин „гласиначка култура“, чиме се углавном означавају налази везани за илирско племе Аутаријати и њима слични, с Цетинском културом у Хрватској као западним те Мати-културом у Албанији као јужним огранком. Главни у свему су тумули, од најстаријих из ранобрончаног до најмлађих из халштатског раздобља. Уствари, кога те ствари имало занимају, знат ће за она невјеројатно моћна култна брончана колица, што их је Земаљски музеј аплицирао на не једној својој публикацији. Е, па и она су нађена овдје, у једном од тумула код соколачког села Бјелосављевићи.

Колица нису једини налаз, напротив, на Гласинцу и околини је у неколико стотина досад откопаних илирских гробова нађено, што би реци фра Матија Дивковић, „сто чудеса“: на Араревој гомили код Кусача брончани шљем коринтског типа, појас од астрагалних шипки, наруквице, фибуле, игле, брончани накит, жељезна копља и жељезна бојна сјекира, итд, на Мејдану код Брезја жезло и увозно брончано посуђе, код Заграђа фрагменти увезене грчке или италске посуде, сребрена аплика, лик вепра, грчки рад из друге половице 6. стољећа п.н.е., а код села Читлуци кнежевски гроб с богатим прилозима који су дали важне податке за физичку антропологију Илира. Камено-земљаних гомила и градина има још много, неке тек чекају археологе и ко зна чиме ће све бити обогаћена повијест овог краја.

Фото: М.Ј. | Бљесак.инфо / Стећци на Хрељинграду као ограда

Ни Римљани, мада присутни мање него Илири, нису заобишли соколачко подручје, поготово што се овуда пружало неколико њихових цеста, међу којима и она што је водила ка Сребреници па су на више мјеста лоцирани римски миљокази. На Црквини код Клечковца нађен је надгробњак с приказом коњаника, а значајни су и налази с Храстоваче код села Кула те из Вражића.

Мука за мене као љубитеља старина, а истодобно и путописца, јесте то што се на већини локалитета нема што видјети: археолози обавили своје, однијели налазе у Сарајево и затрпали сонде, а још није, изузев оног прескупог археолошког ласера, изумљена справа помоћу које би се могло завирити под земљу.

Тако романијским брдима и пољима – ако ћемо о претповијести и антици – луњам узалудно, а на Хрељину граду изнад Читлука, у који се највише уздам, налазим, осим лијепог погледа на равницу испод градине, само гомиле раскопаног камења, којег је добар дио утрошен у изградњу бројних сухозидних ограда. Неки су се, ко зна кад, досјетили чак и тога да стећке некако довуку до ограде и подебљају је.

Фото: М.Ј. | Бљесак.инфо / Мали Зејтинлик

На стећке наилазим на још неким мјестима, али ниједном на оне, барем по „Археолошком лексикону“, главне некрополе – кад у неком селу питам за њих, или ми показују прилично неодређено, или схваћам да их сâм не бих нашао ни за неколико дана, а не до мрака.

Спуштам се у град и, пошто ће ме још издалека заинтригирати, најприје идем на војничко гробље, смјештено на ледини мало изван задњих градских улица – посљедња је дословно граница између свијета живих и свијета мртвих, а потврђују је заставе Војске Републике Српске и Борачке организације РС, извјешене уз ентитетску републичку заставу. Гробље је названо Мали Зејтинлик, по, како стоји на табли поред улаза с опсежним текстом, истоименом српском војничком гробљу у Солуну, а на њему почивају тијела погинулих бораца „из шире зоне Сарајевско-романијске регије“. Гробова је на стотине, можда и више од 1000, а највећи дио чине они под којим леже борци с подручја које је под надзором држала Војска Републике Српске, а након Даyтона су припојена Федерацији БиХ; првотно су били покопани тамо, а онда су њихови посмртни остаци ексхумирани и пренесени овдје. По подацима се види да има и браће, један до другог су, или више чланова обитељи. У средишњем дијелу изграђена је црква свете Петке с мозаичким приказом светице на прочељу. Осликан јој сваки центиметар понутрице, богато украшена; каже ми један који дежура на гробљу, бивши борац, да су све везано за изградњу и уређење гробља, уз институције и обитељи погинулих, финанцијски помогли Срби из Канаде.

Фото: М.Ј. | Бљесак.инфо / Споменик погинулим партизанима

Понеко ће се, знам, запитати куд сам баш кренуо од војничког гробља, али би изашло на исто одакле год да сам кренуо, Соколац је напросто мјесто у којем већина занимљивог има везе с ратовима. У најстрожем центру тако доминира споменик српским добровољцима Великог рата: на коцкастом постаменту исписана имена добровољаца с овог подручја, а било их је, каже текст сприједа, око 400, изнад њих један под пуном онодобном ратном спремом, само чека да капетан нареди покрет, па шта Бог да.

С друге стране главне цесте читаво пространо брдашце, с платоом на највишој точки и пристранком од града заокруженим у беспријекорно умивен и зачешљан парк, испуњено сјећањима на јунаке Другог свјетског рата, али сада оне што животе дадоше у партизанским постројбама и колико год се неки трудили промијенити однос снага, брдашце ни изблиза не могу надмашити и наткрилити. Она је држава и власт, наиме, трајала дуже и имала више новца па, нимало не сумњајући да ће потрајати вјечно, није штедјела на изградњи споменика. Данило Ђокић, Марко Ећимовић, Грујо Новаковић, Перо Косорић, Михајло Бјелаковић, Јово Јанковић, Миланко Витомир, Милан Шарац, Илија Павле Горанин и овдје, будући да је погинуо у оближњем Пјеновцу, незаобилазни Славиша Вајнер Чича, одреда народни хероји, имају рељефне ликове на постаментима какви се обично користе за попрсја. На Чичином се, одмах поред лица му, потписало неколико мангупа, а Перо Косорић – сигурно нисам први који је то примијетио – прилично сличи на Тита; али, нешто контам, и да му је глумио двојника, свеједно не би преживио. Некад је неко у парк довезао и велики плочасти стећак: или је требао још који, или није ни овај један, осамљен далеко од својих.

Рекох беспријекорно уредно, и јест све осим замашног споменика на платоу – шарао га је ко год и гдје год је стигао, што смо говори да овај дио повијести, осим понеком чудаку заблудјелом у одавно обесмишљеном идеализму одавно непостојећег братства и јединства, слабо икоме овдје значи нешто посебно. Имена, стотине имена погинулих партизана, још стоје на другом, празном постаменту, уз кратки приказ јуначности људи овог краја и њиховој спремности да устану против сваког окупатора. „Романијо високога виса / гдје друг Чича војнике пописа / све војнике младе партизане / да свој народ од душмана бране“, стоји на средишњем дијелу постамента, испод ногу партизана што као да, испруженом десницом, пркосно каже мрском Шваби: Шта је, хајде, мислиш да те се бојим!

Кад би се досад споменутим додала и имена са споменика погинулим борцима ВРС, читав је то омањи град младих живота који то више нису. Споменик је иначе, иако „од прекјучер“, већ добио неку сјену, патину, шта ли – онај подигнут добровољцима у Великом рату тек нешто је млађи, а неуспоредиво сјајнији, можда и због тога што је изведен у златној боји.

Фото: М.Ј. | Бљесак.инфо / Код њих је све полако

И тако, пропјешачит ћу градић у потрази за занимљивим стварима, али се готово све сведе на споменике. Има једна фина двострука фонтана, недалеко од ње једно срце умјесто слова о у „Мој Соколац“, мало причам с радницима што черупају травњак испред једне од стамбених зграда, а онда испред зграде Опћине видим таблу с натписом „Инфо центар“. Одох повирит’, можда ме упуте па нађем још штогод.

Куц-куц… Слободно. Дочекује ме госпођа Зорица Мирјанић, кратко се представљам, тај и тај сам, тај и тај портал, не бих да Вам одузимам вријеме, видим да сте у послу… Јок, не може тако. Столица је ту, зачас је преда мном неколико посљедњих бројева „Соколачких новина“, из звучника допиру вијести Радио Сокоца, а за коју минуту стиже и кава. Стварно сам хтио приупитати такорећи с врата, али кад сам већ ту…

– Сад ћемо ми то ријешити – сигурна је госпођа Зорица. Позива прво опћинског начелника, а потом туристички уред. Резултат: каву још нисам попио, а на вратима се указује Она Која Ће Ми Показати Стећке. Госпођица Далиборка Крстајић ради у туристичком уреду и, макар јој радно вријеме управо истјече, вољна је одвести ме до неколико најљепших некропола и на још понеко мјесто на којем се има што видјети.

Податак да се Гласинац у прва три десетљећа 15. стољећа чак 11 пута спомиње у документима Хисторијског архива Дубровника говори много; сточарство је тада било једна од најважнијих господарских грана, а Романија рај за сточаре. Зна се да је на Црквини код Бјелосављевића постојала црква, а негдје на Гласинцу и царина, морала је и држава од нечег живјети. Све то указује да је међу сточарима било и богатих људи па отуд и бројне некрополе.

Прва на коју ме Далиборка води налази се у пољу испред села Кошутице; према „Археолошком лексикону“ то би требао бити локалитет Баре. Далеко је од посљедњих кућа и сâм је стварно никад не бих нашао. Ту ће нас задесити и мали проблем: да би се дошло до стећака, мора се пријећи ограда, власник користи земљиште и ограду је појачао жицом, а улаз додатно, и то жилет жицом, оном што њоме своје границе опасују државе које не желе видјети ни м од „навалентних“ миграната. Укратко, ја је успијевам прекорачити, али Далиборка хлачама качи за жилет жицу и… Упознали се прије петнаест минута, сад сам већ у ситуацији да је – а не може другачије него полако и пажљиво – отпетљавам из жице! Па нек’ још сам’ једном неко каже да је нама путописцима лако 🙂 Успијевамо некако, али би био ред да неко, Туристички уред, Инфо центар или Опћина Соколац, купи Далиборки нове хлаче, на овим су остале рупице 🙂

Успут ћемо наићи и на крдо дивљих коња и, какав сам, да сам сâм, само бих паркирао и продужио према њима, видјети јесу ли можда расположени за причу. На једном мјесту, насред ливаде, стоје и два усамљена нишана украшена кијачама. Стећци на Барама као да се плаше људи: ем су, рекох, далеко од насеља, ем су полегли у високу и густу траву па да човјек дође и на двадесетак метара од њих, не би их, ако не зна да су ту, ни примијетио. Нису групирани па баш треба „претрести“ терен да би их се видјело све. Углавном се ради о плочама, има понешто и сандучара; камен солидан, само један се преполовио. Мајстор је имао добар алат и сигурну руку, али му се – а можда ни ондашњи газде нису марили за тим – није дало превише бакћати украсима; има понеки, али у стилу „Турио сам ти, ено, један кружић и један крижић кад си већ тол’ко навалио“.

Из Кошутице ћемо на Талине, излетиште близу града. Некад је неком прије 30-40 година пало на ум – бит ће да је требало запослити ђаке како би зарадили коју пару за екскурзију – на једној од бескрајно много романијских ледина направити везени тепих од неколико неколико тисућа садница смрче и бора. Године пролазиле, саднице постајале шума. Свако вријеме има своје волонтере, макар то полако постаје категорија која нестаје. Не знам, наравно, ко се све давао и дао да Талине постану то што јесу, али се, након што се ауто остави поред цесте ка Хан Пијеску и пар минута пењања дрвеним степеницама, стекне осјећај да си далеко од свих људи и градова овог свијета. За Сокочане који желе изгубити који (кило)грам ово мјесто је идеално, понајприје због уређене стазе за трчање дуже од 1.5 километар, што равне, што благог успона. Све је савршено уредно, смеће је у кантама, а плус мом доживљају су и камене г(р)омиле раштркане по пропланцима.

Фото: М.Ј. | Бљесак.инфо / Један од стећака на Црквини

Далиборка каже да опћинари планирају кренути у велики пројект оплемењења Талина: овдје би једног јутра требало осванути вјештачко језеро, с обзиром на укупни амбијент изгледат ће као право, пјешачким ће бити додане и бициклистичке те стазе за јахање, ено оних коња код Кошутице, само их оседлати и замолити да се понашају пристојно, а све би требао употпунити и терен за голф, ледина на Романији има унедоглед. Један дио шуме бит ће одређен за викендице, плански, дакле, а не да их, као што то код нас бива, подиже гдје коме падне на ум, а онда све заједно не може без једног финог мотела или таквог чега, гдје се може појести, попити и преспавати.

У неко доба се између борова укаже Соколац, а у првом плану је још један „мртви“ дио, градско гробље и парохијска црква светог Пророка Илије. Био сам данас у њој и око ње, дуго би, иако јој је тек стољеће и пол, трајало набрајати све занимљиво. Мјесто се иначе зове Градина, што сугерира да се овдје некад налазио неки знатнији објект, вјеројатно опет из претповијести, будући да се зна како је као материјал послужио камен околних тумула па ћак и стећци. Оно стољеће и пол врло је релативна ствар, будући да су њемачке „штуке“ као једну од мета 1941. изабрале и цркву, порушивши је и уништивши готово све у њој, укључујући и иконостас те фреске великог Романа Петровића.

Што нису успјече „штуке“, уништили су усташе, смјестивши свој стожер ни мање, ни више него у парохијски дом. Печат на катастрофу ударила је социјалистичка „народна власт“, стријељавши тадашњег свећеника и претворивши остатке цркве у складиште жита, а кад је премјештено другдје, и даље није дозвољавала обнову, све до 1967. Али да не дуљим: с натписа у цркви све се може дознати, ту су и имена жртава, а најважнији детаљ је, барем мени – част иконостасу, фрескама, светитељима – рељеф донесен с Црквине у Бјелосављевићима, ено га у поду близу улаза. Иначе је овдје тијеком рата, док је у Сарајеву свакодневно горјело, грмило и сијевало, било и привремено сједиште Дабробосанске митрополије, а црква је, поставши саборном, добила назив Романијска Лазарица.

Јест да ће за сатак мрак, али ти Бјелосављевићи, куд год кренеш, оваришеш на њих, гдје, шта, колико? Никакав проблем, каже Далиборка, и ево нас већ на путу ка Црквини. Мајстор за стећке није онај из Кошутице, не долази у обзир чак ни да су га овдје пуно боље плаћали; многи су украшени, и то богато, неки чак спадају у сам врх, рецимо два с приказима ловца и његове ловине, а и неколико крижева изведено је врхунски. Не сумњам да је онај рељеф у поду Романијске Лазарице клесао исти мајстор. На страну то што их има изваљених, преврнутих на бок, полупаних, напуклих, увијек је било и бит ће благотражитеља, а и стољећа учине своје. На једном мјесту повелика гомила седре, безбели су то остаци средњовјековне цркве, а мало подаље од ње гради се, ево, нова црква, уствари би се – ако се градитељи држе зннствених узуса, то не знам – могло рећи да се обнвља средњовјековна црква.

С Далиборком ћу на крају у конобу „Огњишта“ на главној цести, лијепо мјесто за све који воле етно стил, и ту ћемо још једном претрести све што данас видјесмо и све за што је овај дан био кратак, а вриједи видјети: од извора Биоштице и бука на Каљини преко још неких од тридесетак некропола са стећцима или остатака средњовјековних утврда на Гирском граду код Гира и на Градини код Шенковића па до барем једне од три познате пећине, Леднице, Новакове и Велике пећине. Бит ће то, Боже здравља, овог љета. Таман кад оно право прегрије, а на Романији – таман 🙂