Кажу да када некога изгубимо, када нас драга особа напусти и оде са овога свијета ми прво заборавимо њен глас. Не можемо да се сјетимо боје и звука. Узалуд се напрежемо, безуспјешно покушавамо да на неки начин реконструишемо те тонове. Сјетимо се ријечи, присјетимо разговора, али гласа нема.

Понекад нас нечији говор подсјети на вољени. Напречац нас нешто уздрма, а крв нам брже проструји. Тај дјелић секунде дјелује невјероватно дуг, а замјени га разочарење усљед спознаје да смо се преварили. Вратимо се у реалност, свјесни да нисмо чули оно што смо мислили.

Све ово нас у исти мах и весели и растужује. Обрадује нас тај трен, па макар то била само варка или илузија, а с друге стране нам повећа тугу. Бол се затресе и изрони из подсвјести као да никад није ни била успавана или бар мало потиснута.

Нажалост толико гласова је заувијек заборављено. Није било начина, као што је то случај данас, да се сниме и сачувају. Опет ни сам снимак није у потпуности аутентичан. На њима људи најчешће звуче другачије. Многи се изненаде када чују снимљен сопствени. Дјелује им туђе и страно. Чак га и не воле. Мисле да је ружан, или осјећају неку врсту нелагоде док слушају сопствене ријечи.

Наш глас се мијења. Није исти у дјетињству, мутира у младости, потом постаје зрелији, а неријетко крупнији и дубљи. У старости зна да поприми неку баршунасту боју. Неки опет постане поромукао или храпав. Сјећам се звукова из дјетињства и једног старијег човјека који је оперисао грло. Из његових уста више није излазио говор, већ мјешавина неког пиштања и машинског звука. Један од оних које би волио да могу опет да чујем је и глас који је након дугогодишњег кашљуцања, и опереације гласница пред сам крај живота постао тиши и шапутав. Као да му је огроман напор представљао тај труд да произведе звук, ни сам се не навикавши до краја живота на сопствени говор.

Размишљао сам да би било лијепо када би сви снимили и сачували своје гласове, па да тако можемо да призовемо успомене. Да макар и мутиран вољени глас испуни просторију и нашу ушну шкољку допирући до срца и душе.

Недавно је у Јужној Кореји један телевизијски програм искористио технологију и виртуелну старност како би поново “спојио” мајку са њеном преминулом седмогодишњом кћерком. Оне су тако виртуелно могле да се додрирну, играју и разговарају. Дакле технологија је омогућила да мајка искуси нешто што ни један родитељ никада није био у стању. Дата јој је илузија или другачија реалност у којој је могла да разговара са кћерком која није жива.

Ово дјелује као неко савремено, технолошко, призивање духова. Како ли ће се мајка опоравити од те додатне трауме? Хоће ли тражити да стално разговара и додирује кћерку у неким електронским рукавицама, док је гледа преко неких наочара или чега већ. Гдје је граница и када постајемо мртви и виртуелно? Ко треба да одлучује када нас треба “одјавити” са мреже, када се одјавимо из живота?

Сада би на основу свих алгоритама и података које о нама имају друштвене мреже, мобилни и интернет оператери и уопште интернет заједница, могли да наставимо да постојимо виртуелно и након физичке смрти. Неки рачунар већ може да генерише наша размишљања и афинитете, те да сходно томе пише поруке, мејлове или шта већ све не, свима са којима смо били у контакту.

Да ли је са одласком наших дједова и бака, у остатку свијета, а код нас гдје стално ратујемо и гинемо и родитеља, отишла и посљедња генерација оних чији су гласови изгубљени. У времену селфија, сторија, свих уређаја за снимање и мрежа и облака за чување тих снимака, тешко да ће нестати иједан глас.

Само да ли смо свјесни тих чињеница? Да ли бар понекад помислимо да оно што говоримо у виртуелном простору никада неће нестати? Када се овако сагледају ствари, питање је да ли је боље да остане сачувано море изговорених глупости или да наш глас заувијек нестане са нашим нестанком.

А онда опет дођу дани када се присјетим оних које више нећу чути и из те слабости се отме оно “а кад би било снимљено, па макар и нека глупост, било би лијепо.” Mожда сам све бижи одлуци да снимим све своје. Онако случајно и кришом, да буду што опуштенији и природнији. Могао би да почнем од бабе, једне па друге, за ђедове сам закаснио…

Avatar
Портал Соколац-срце Романије је званични портал општине Соколац, једне од шест градских општина града Источно Сарајево, основан 13.новембра 2012.године.