Мој Бране и Халид су били најбољи јарани. Кад се Бране разболио, Халид је из Њемачке звао, помагао, звао да се спаси... Овим ријечима репортере „Дневног аваза“ дочекује Вила Јовановић, мјештанка Халидовог родног села Кнежина код Сокоца.
Са сузама у очима због смрти великог пјевача и човјека, али и пријатеља ове породице Вила је говорила у даху о његовој доброти.
Репортери „Аваза“ обишли су Кнежак извор који је опјевао у свом великом хиту „Романија“. Пјесма без које ни једно славље не може проћи, а читав регион, управо захваљујући стиховима ове нумере, је чуо за извор из којег је Халид пио воду и његову родну груду.
Стара времена
Село Кнежина у стара времена било је густо насељено и имало одлике вароши, а данас у ширем насељу има шездесетак домаћинстава, подручну школу с неколико ђака и једну продавницу.
Султан Селимова џамија, најмонументалнији објект овог мјеста, порушена је у љето 1992. године, а обновљена 2011. године. Проглашена је националним спомеником културе Босне и Херцеговине.
У близини џамије је познати Кнежак извор на чијој је бочној стијени непознати путник, ко зна када, арапским писмом уклесао поруку за коју мјештани тврде да значи „Много воде, мало хљеба“. У близини Кнежака има неколико мањих потока и извора међу којима и један топлик, а недалеко од овог извора протиче Биоштица, највећа ријека на подручју ове општине.
Школски другови
Док смо обилазили Кнежину, упознали смо и Вилу Јовановић, Халидову пријатељицу и супругу његовог друга из дјетињства. С великом емоцијом присјећа се времена када су њен супруг Бране и Халид дијелили исте школске клупе.
– Халид и мој муж су школски другови из основне школе, сједили су заједно у клупи. Завршили су основну школу, 600 ђака је ту. И онда су отишли у Сарајево. Халид је уписао занат за тесара, а Бране је уписао машинско-техничку. Били су на Бјелавама у дому и опет заједно и опет се дружили – прича Јовановић.
Већ тада се, присјећа се Вила, међу њима створила веза коју ни вријеме ни судбина нису могли прекинути.
– Бране га је, из толико поштовања и њихове љубави, замолио да му пјева на свадби и пјевао му је. Зато што је Бране питао, иначе ником није Халид свадбе обављао. А онда, Бране се разболио. Добио је мишију грозницу, нисам знала шта је то. Халид је звао из Њемачке. Да спашава најбољег друга, он ће све платити. То се једном роди у стољећу, та врста човјека – истиче Јовановић.
Племенитост која се памти
Халидово пријатељство и племенитост, каже, били су нешто што се памти цијелог живота. И данас, годинама касније, Вила те успомене носи у срцу.
– Било је другова, било је нових којима је Бране помогао. Нико се није јавио. Срели смо се, прво се срео с мојом кћерком и сином на Аеродрому у Сарајеву. Она га никада није видјела, мала је била. И каже му: „Јеси ли ти Халид? Каже: „Јесам.“ „Е, ја сам Бранова кћерка.“ Ту су се они зближили, отишли на кафу, купио јој поклон. Нашли су се и у Дубаију кад је он наступао, она тамо живи – прича Вила за Аваз.
Присјећа се и посљедњег сусрета с Халидом, само неколико дана прије него што је завршио у болници. Каже да није ништа примијетила, дјеловао јој је здраво.
– И срели смо се нас двоје овдје, пред кућом, можда седам дана прије него што ће он у болницу. Никад ја ништа примијетила нисам, нисам га ни питала како му је здравље. Моје није било добро. Нисам мислила о томе. Тако да су послије почеле вијести. Онда су почеле приче да му праве тај споменик на Кнежини. Он је заслужио много више него што ће његова жена и његов син добити за сјећање на њега. Јер Халид је то. Шта ће урадити, није битно, Кнежак је ту. Али, нема њега, сине – истиче Вила.
Глас јој је задрхтао док говори. Каже, пролазак поред споменика увијек буди бол и сјећања, али и понос што је познавала таквог човјека.
– Шта мислиш када ја прођем сваки пут и видим ту плочу. Тешко је то. Тешко. Живјети се мора. Остала сам и без мужа и живим. Морам да живим, тако исто и без њега. Његова жена и његов Дино знају како ће даље. Уствари, морају, није да знају. Али за њега имам само ријечи хвале и да кажем да је одгојен као домаћин, као човјек и да се такав не рађа – емотивно прича Вила за „Дневни аваз“.
Вила се присјетила и времена када су били млади, времена када су Халид, Бране и њихово друштво тек корачали кроз живот, пуни снова и музике.
– Он и ја се познајемо од неке 1973. или 1974. кад сам пошла студирати. Нисам га знала. Тек кад сам се са Браном почела забављати, па сам онда упознала Халида. Он је пјевао по кафанама. И ми смо, пошто је муж имао кола, трчали из кафане у кафану да нам пјева. Нека љепша времена. То је било тад и више никад – присјетила се Јовановић.
Додаје да су то била искрена, чиста времена, кад се пријатељство мјерило душом, а не интересом. Присјећа се и тога како му је њен супруг однио све плоче које је изгубио у рату, јер их није стигао сачувати. Након свега, каже, остају успомене, захвалност и љубав.
– Ја само знам да га пуно волим. Нама је јако драг. И бит ће ми увијек драг. Нека му живи његова жена, његов Дино и унуци. Он је завршио. Остао је упамћен као човјек, што је и тражио. Што је и желио заправо. Ево, моја дјеца знају за њега. Мала, која га никад није видјела, препознала га је колико се он измијенио. А ми, генерацијски и остали, то нико неће заборавити. Никад, тог човјека никад – испричала је Вила, супруга његовог најбољег друга из дјетињства.
Иницијатива за спомен-плочу
Након његове смрти покренута је иницијатива да се на извору постави и спомен-плоча у част великану, какав је био Халид Бешлић. Ова идеја је од грађана прихваћена с одушевљењем, те се истиче да човјек какав је био Бешлић заслужује и више од тога.
Посљедњи поздрав
Џеназа ће се клањати у понедјељак, 13. октобра, послије подне-намаза у 13.30 сати, у харему Гази Хусрев-бегове џамије, док ће укоп бити обављен на Градском мезарју Баре у 15.00 сати. Истог дана, послије икиндија-намаза, у 16 сати у Гази Хусрев-беговој џамији, бит ће проучен и тевхид. Поводом смрти легенде, комеморација ће се одржати исти дан у Народном позоришту Сарајево у 11 сати.
