Због богатог културно-историјског наслијеђа Сокоцу потребан музеј и Градска кућа

На мало другачији начин, прича о нама, нашим заблудама, могућностима и стварности. Међу милионима експоната у бројним збиркама Природњачког музеја у Бечу, налази се и оригинални примерак Гласиначких колица, предмета пронађеног крајем XIX века на висоравни Гласинац, у данашњој Босни и Херцеговини. На том простору аустријски археолози су 1880. открили фигуру колица са птицама, дело непознатог мајстора из старијег гвозденог доба (око 7. века п.н.е.). Пронађена је у једном, од такође добро сачуваних гробова, познате Гласиначке културе, уз тело покојника, па се претпоставља да су имала одређену ритуалну улогу приликом сахрањивања.

Артефакт је, наравно, завршио у Бечу. Аустроугарска је тада владала тим простором и како је то радила и на другим територијама, оно што је било “њихово” територијално, постајало је њихово и културно. Такав приступ, повезан са колонијалном заоставштином модерне европске цивилизације, данас намеће расправе о правном основу задржавања таквих предмета. Међу Србима посебно.

Да ли је лепо што су Аустријанци узели тако важан предмет и однели га далеко од подручја на коме је нађено? Вероватно не, али треба поставити питање шта би се са тим колицима десило да су остала на Гласинцу. Прво, да ли би икад била пронађена, а онда и, да ли би стекла такав ниво светске славе какав уживају данас.

Склона сам да верујем да би пре завршила код неког локалног трговца уметнинама, истопљена, изгубљена, или у најбољем случају у приватној збирци неког бечког колекционара, без трага о пореклу. Овако су, не само сачувана, већ се налазе у уџбеницима историје широм света, као редак очувани примерак цивилизације на прелазу између бронзаног и говозденог доба.

Прича, наравно, има и наставак.

2022. године, Природњачки музеј из Беча, урадио је примерак њихове реплике, скоро веран оригиналу, на захтев општине Соколац, захваљујући сарадњи и интензивној комуникацији са архелологом, Милорадом Божићем. Годину дана раније, ова општина је помпезно најављивала отварање Градске куће у оквиру које је требало да се отвори и музеј Романије и Гласинца, први такав музеј на потезу од Зворника до Сарајева.

И онда долазимо до парадокса који можда најбоље говори о стварним капацитетима за бригу о културном наслеђу на овим просторима: Гласиначка колица су архивирана у кабинету тадашњег, али и дугогодишњег начелника општине Соколац, Милована Бјелице, познатог под надимком „Кнез Романије“. План је био да буду изложена у музеју , али музеј тек треба да се гради. Пројекат постоји, имовинско-правни односи су решени, али зграда, и даље у плану. Соколац је 2024. године добио другог начелника, али нигде нисам успела да нађем информације о даљој судбини овог вредног предмета.

Тај призор, реплика древног предмета са птицама, затворена у кабинету локалног политичара, док чека свој музеј, носи у себи више симболике него сви говори о патриотизму. То је реална слика односа према културној баштини на Балкану: између поноса и немоћи, између великих речи и непостојећих капацитета.

Нажалост, код нас је и даље лакше говорити да је „неко крао нашу историју“, него, на пример, подстицати расправу о значењу оваквих предмета. До данас, ни симболика птица, ни њихова култна улога није до краја објашњена. Уместо што се бавимо „ко је коме шта узео“, било би корисније да покушавамо да разумемо зашто су стари народи уопште израђивали такве предмете, шта су желели да поруче свету и сл. Можда бисмо тако лакше дошли у контакт и са сопственом духовношћу.

Наравно, корен свих тих наратива и теорија о крађи и „пљачки светиња“, проистиче из митова о 4. крсташком рату. Још од пада Цариграда 1204. године траје митологија о „благу Византије“ које је завршило по западним престоницама. Али у 21. веку, то више не може бити парадигма. Тај чин се мора посматрати кроз призму доприноса светској културној баштини, јер сваки артефакт који је сачуван, који је документован, доступан истраживачима и јавности, део је нашег заједничког цивилизацијског наслеђа. На крају, поставља се једноставно питање: Коме би Италијани данас враћали византијске артефакте из Венеције? Турској, држави која је наследница империје која је Византију коначно послала у историју?

Неке ствари једноставно превазилазе политичке и националне оквире. Културна баштина, када је истински вредна, престаје да буде само нечија. Постаје свачија, постаје светска. И у тој универзалности, Гласиначка колица данас не припадају ни Бечу, ни Соколцу, већ свима нама који у њима препознајемо дух једне давне цивилизације која је, као и свака права, знала како да остави траг.