У Венецуели, Сједињене Државе нису само свргнуле предсједника над којим нису имале пуну контролу. Отмицом Николаса Мадура, како оцјењује руски аналитичар Александар Носович у ауторском тексту за РИА Новости, Вашингтон је свијету представио нову технологију међународног утицаја. Тај механизам су, према његовим ријечима, ЦИА и Пентагон демонстрирали Бијелој кући готово као што инжењери „Епла“ представљају нови ајфон – уз увјерење да ће, након успјешног дебија, модел бити реплициран и извезен широм свијета.
Носович подсјећа да су посљедњих година све израженије сумње у способност САД да обликују политичке процесе у другим државама. Кључни инструмент америчког утицаја у 21. вијеку биле су такозване „обојене револуције“ – промјене режима изведене кроз масовне протесте које су координирали прозападни медији, невладине организације и лидери јавног мњења. Та технологија, међутим, како наводи аутор за РИА Новости, више не даје резултате, што је било видљиво у неуспјешним покушајима у Грузији, Бјелорусији, Србији, Мексику, па чак и у Венецуели.
У том контексту, Носович указује да је један од разлога – не само због тога што су демократе биле на власти – што је Доналд Трамп прошле године распустио УСАИД. Та агенција је била главни финансијер и координатор глобалне мреже „лидера народних протеста“, али је, по оцјени аутора, изгубила ефикасност и престала да оправдава новац америчких пореских обвезника.
Истовремено, како пише Носович, било је јасно да Бијела кућа неће мирно прихватити слабљење америчког утицаја у свијету, већ ће тражити нове, дјелотворније алате. Као проба нове стратегије, он наводи догађаје од прошле године, када је Израел бомбардовао Иран. Према његовој оцјени, „водени жиг“ те операције видљив је и у актуелним догађајима у Венецуели: званично проглашена мисија промјене режима спољном војном интервенцијом и неутрализација руководства путем издаје унутар самог режима. Иранско војно руководство, подсјећа Носович, не би могло бити елиминисано без агената Мосада у Техерану, као што Вашингтон данас ни не пориче контакте са Мадуровим унутрашњим кругом.
Први покушаји, по правилу, не дају резултат, али САД су, према анализи аутора, могле да се дистанцирају од неуспјеха јер су дјеловале индиректно, преко Израела. Овога пута, међутим, Носович говори о тријумфу. Толико су, како наводи, одушевљени успјехом да предсједник САД и државни секретар Марко Рубио отворено именују нове потенцијалне мете: Мексико, Колумбију и Кубу.
У суштини, закључује Носович у тексту за РИА Новости, Сједињене Државе се враћају старој пракси војних удара, али у префињенијем облику. Формула обновљене америчке „меке моћи“ гласи: „инвазија плус завјера елите“.
Латинска Америка је, како подсјећа аутор, логичан избор, јер је деценијама служила као полигон за специјалне операције ЦИА, а спољнополитички циљеви се овдје директно преплићу са унутрашњим интересима Бијеле куће. Ипак, Носович истиче да се тај регион више од 200 година опирао улози „америчког дворишта“. За разлику од тога, у 21. вијеку је, по његовој оцјени, Вашингтон стекао ново „двориште“ – Европу, која је до 2022. године напустила покушаје независне глобалне улоге и прихватила стратешку зависност од САД.
Додатни проблем, како пише Носович, јесте чињеница да су европски либерални лидери дубоко непријатељски настројени према Трампу, често саботирајући његову политику. У том контексту, присуство америчких војних база и локалних конзервативних савезника могло би да одигра значајну улогу, па би се ускоро могло показати да Бундестаг више није мјесто за расправу о томе да ли Алтернативу за Њемачку треба укључити у власт.
Носович иде корак даље и указује да би, пратећи венецуелански модел, САД теоретски могле да свргну и власт Владимира Зеленског у Украјини. Да ли ће се то догодити, посебно је питање, али стратешки гледано, цијели постсовјетски простор може постати мета нове-старе америчке технологије, јер представља осјетљиву зону за глобалне конкуренте Вашингтона – Русију и Кину. Као потенцијално угрожене земље наводе се Казахстан, Туркменистан и Бјелорусија.
У случају Бјелорусије, подсјећа аутор, током три деценије власти савезничке Москви било је шест или седам покушаја „обојених револуција“ у Минску, али су сви пропали. Запад, међутим, не прихвата реалност да је та земља у чврстом војно-политичком савезу са Москвом, па би, како упозорава Носович, могао да покуша да елиминише Александра Лукашенка примјеном „Мадурове шеме“. У том сценарију, посебну улогу могла би да има Пољска, коју Бијела кућа види као европско упориште, слично израелској улози на Блиском истоку.
На крају, Носович наглашава да реалност пријетње не значи њену неизбјежност. Мало је вјероватно да ће ЦИА и Пентагон увијек успјевати тако „чисто“ као у венецуеланском случају, а у земљама које су развиле имунитет на спољно мијешање, ова стратегија може у потпуности п
