Велики српски писац пореклом са Змијања код Бањалуке венчао се у малој цркви брвнари у Романовцима, па са супругом отишао у Србију и даље за Скопље где га је чекао посао у српској гимназији.
А слика мале куће како лебди кроз простор диван је пример слободне маштовитости религије – њене моћи да разгали душу својим схватањем повременог ослобађања васељене од терета нужности, што стоји у основи надахнућа највећих чудеса, записала је пре мање од једног века Ребека Вест у свом путопису кроз Југославију, као да је, не знајући, описивала баш брвнару посвећену Светом Николају, под чијим су се сводом на заједнички живот пре тога заветовали Милка Вукомановић и Петар Кочић. Венчање Милке и Петра Кочића у малој цркви брвнари у Романовцима, месту између Бањалуке и Градишке, личило је на призор из легенде и по својој скромности и по пркосу који је носило.
Њихова љубав планула је готово истог дана када су се упознали, у јуну 1899. године, на прелазу векова. Остало је за легенду да је већ на првом сусрету Петар поклонио Милки црвену ружу и примерак „Босанске виле”, „листа за забаву, поуку и књижевност” који је 1885. покренуо Учитељски збор Српске школе у Сарајеву. Био је то знак пажње, али и наговештај света у који ће Милка ући – књиге, борбе и одрицања.
О томе како су се упознали, Милка је причала после Петрове смрти, надживевши га за готово пола века. „Једног дана, јуна месеца 1899. године, стајала сам са својом пријатељицом Кристом Бузахић пред дућаном њеног оца. Пришао нам је Кристин брат Стево с још једним младићем. Представио нам се кратко: Петар Кочић”, сведочила је. Памтила га је као свршеног матуранта, кршног и наочитог, са штапићем у руци. „Питао ме је шта читам и понудио ми ’Босанску вилу’. Сутрадан је сам шетао испред моје куће с црвеном ружом и штапићем. Изашла сам крадом и стала с њим на капију. Дао ми је ’Вилу’ и ружицу.”
Од тада је прошло пет година, док нису одлучили да се узму, у међувремену се дописујући и повремено виђајући, све док Кочић није дошао са студија у Бечу и прихватио посао у Скопљу, тада још под османском управом, где је српске ђаке требало да подучава језику. Необичан сплет животних околности одвео их је баш у малу цркву у Романовцима, што је по каснијим препричавањима, више личило на бег. Наиме, Петар Кочић, тада већ двадесетосмогодишњак, кренуо је на службу у Скопље, преко Београда, а са њим је пошла и Милка, која је тада већ напунила 23. године. Петар је првобитно наумио да их венча његов имењак Иванковић, знаменити прота у Јошавци, где је Милка већ неколико година живела с родитељима. „Али прота Петар ни да чује. Не би, вели, да се замера са Милкиним оцем, Стевом Вукомановићем. Он је шумарски пословођа а са женом Јеком, Милкином мајком, држи и кафану са коначиштем”, записао је историчар Зоран Пејашиновић.
Зато је Петар договорио са својом изабраницом да се нађу у Бањалуци и да виде шта ће.
„Те недеље, 18. септембра 1904. године, било је кишно, као да ће потоп. Милка је пристигла у град, код очевих пријатеља Марића, а Петар је дошао из Гомионице. Тражио је од Милке да се одмах венчају и пођу у Србију, па даље ка Скопљу. Милка је била збуњена, мада је знала шта је чека и шта јој срце жели. Плашила се родитеља, али не због саме удаје, него више због таквог, потајног венчања и бежања са младожењом. Срце је надјачало, али венчање у граду није било баш сигурно. Зато Петар предложи да пођу за Београд преко Окучана, па да у Лијевчу сврате у Романовце.
„Тамо, вели, већ 13-14 година службује његов пријатељ Сава Рађевић, кога је упознао још као гимназијалац у Сарајеву, док је садашњи романовачки прота учио Богословију у Рељеву. Саво ће их, вели, сигурно венчати. Тако су те кишне вечери у фијакеру породице Копривица кренули ка северу. Улоге старог свата прихватио се Лазар Марић, а кумству се обрадова Душан Зита”, записао је Пејашиновић.
Увелико је било смркло када су пристигли код проте у Романовце. „Протина жена је на брзину исплела венац од винове лозе, који младенцима метну на главе, а прота их поведе у складну брвнару посвећену Светом Николају и око сат пред поноћ венча. Провеселили су се до зоре, а онда са изласком сунца, госпођа Милка и њен муж Петар Кочић кренуше ка Београду”, навео је Пејашиновић.
Бременит живот који је Кочића пратио цели век, од школовања у Сарајеву и Бечу, све до његовог краја у болници у Београду, није попуштао ни након венчања, а све је то писац предвиђао, упозоравајући у писмима своју изабраницу и пре венчања: „Али треба и ово да знаш – да ћу ја можда по затворима и апсама провести већи део свог живота, јер ћемо ми сви ђаци отпочети борбу против Швабе, који гули наш народ, отима му слободу и убија срећу. Ако си на све приправна, можеш поћи за ме, ако ниси онда је боље да ме оставиш, па са мном шта буде. Ако волиш свој народ и ако му желиш бољу и лепшу будућност, загрли се са мном да се кроз цели живот за сиротињу боримо, јер смо и нас двоје убоге сироте”. Прича се да је до краја живота Милка Кочић листала свој споменар у којем је чувала ружу уз коју је стајала белешка: „Добила сам је од Петра мог 1899.”
А у првом броју „Босанке виле” двомесечника који је излази до почетка Великог рата и у ком су сем Кочића као сарадници или чланови уредништва суделовали и Димитрије Митриновић, Владимир Ћоровић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Јован Дучић, Осман Ђикић, Милан Прелог, Светислав Стефановић, Јован Максимовић, Вељко Петровић, Марко Цар, Симо Ераковић, Сима Пандуревић, Милорад Павловић, Пера Талетов, Исидора Секулић, Иво Андрић и Тин Ујевић, а који је Милка добила од Петра, стајало је и ово: „Ми смо учинили све оно што се од нас захтевати могло, а сада стоји до вас да покажете колико сте свесни Срби и колико своју књигу љубите – падне ли ’Босанска вила’, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити – сами носите грех на својој души”, писало је у саопштењу редакције првог броја „Босанске виле” из 16. децембра 1885. године.
Оне године када су се упознали Милка и Петар, пут је бањалучког писца са Змијања одвео у Сарајево где је постао секретар „Просвјете”. У једном од писама послатих Милки, а остављених за историју, навео је: „Ах како ми се било тешко растати са Бањалуком, где ми је остало оно што ми је најдраже на свету. Ону целу ноћ нисам могао спавати, него сам три четири пута пролазио покрај твоје куће, гледећи на онај прозор где ти обично седиш. Немој се бринути, буди весела и певај, јер је песма мелем заљубљеној души и растуженом срцу. Ја ово теби говорим а сам се не држим тога. Целог свога путовања, нерасположен и невесео, ћутао сам и једнако пушио, а у зраку пред очима лебдела ми је твоја лепа слика…Ах како је слатко љубити и љубљен бити!”
