Мој друг Ђидо је грађански рат под окупацијом први назвао ’Револуционарни рат’. И написао да у сваком грађанском рату победници поражену страну зову издајничком. Мало им је победа, треба им и њихова част. На питање једног саговорника да ли су четници издајници, мој друг Ђидо је одговорио: ’То је прејака реч’”, цитат је из књиге „Мој друг Ђидо” (у издању „Вукотић медије”), академика и песника Матије Бећковића. У овом делу он је описао пријатељство с писцем и песником Милованом Ђиласом, комунистом, учесником Народноослободилачке борбе, а затим и дисидентом, политичким затвореником у обе Југославије, као укрштај „две истине, две суштине, две стране исте трагедије”. То пријатељство између два песника, различитих генерација и погледа на идеологију и живот, показује и суштинску сличност, која је дубља од свега појавног, а то је разумевање људске позиције у свету, стваралаштва, уметности, чак и вечности. Ова књига сећања описује ставове, разговоре два пријатеља, њихову преписку, однос с другим интелектуалцима, одломке из њихових дела, као и песме Матије Бећковића посвећене њиховом пријатељству. „Све што имасмо на њу потрошисмо/Због ње очеве и браћу побисмо/Тек кад се до краја сви осрамотисмо/Будућност више спомињали нисмо”, стихови су песме „Будућност” академика Бећковића, из његове нове поетске збирке „Нигде никог немамо куд”, у издању „Вукотић медије”.
„Наше пријатељство први је започео мој друг Ђидо. То не значи да га ја нисам призивао. Не знам да ли ме је више привлачио он или његово страдање. Наше пријатељство свакако је започето пре него што смо се срели. Телепатске везе никад не престају да раде”, рекао је у разговору за „Политику” академик и писац Матија Бећковић.
Доказали сте да је у Србији то могуће, како је то имати пријатеља неистомишљеника?
У „Казабланки” лична љубав је жртвована вишим циљевима. Наше је метафора за светост пријатељства које је безусловно. Стоји изнад свега и не жртвује се ни због чега. Љубав је неодвојива од „виших циљева и вредности”. Разлике га нису угрожавале нити доводиле у питање, ни по коју цену. Спајао нас је безизлаз у којем ce обрела земља, страдање и братска крв проливена на обе стране.
Причали сте о јунацима, гробовима, Његошу, Марку Миљанову, мучеништву оних које су непријатељи ухватили. Које су вас још теме сјединиле? Као неистомишљеници, да ли сте ипак некада желели да онај други пређе на ону другу страну?
Не једном сам му у пријатељским расправама предлагао да заменимо улоге, па да он заступа моју, а ја његову страну. Нисам сигуран да то не би учинио боље од мене. На висини нашег братства и пријатељства више и није било страна. Муке су, из чиста мира, биле честа тема и наших безбрижних разговора. Од њега сам чуо да су од свих „усмртила, мучила и опачила” најгоре турске муке, а од њих најтежа „везивање за мрца”. Живог човека вежу за умрлога, да жива душа удише испалу, да кожа сраста са кожом умрлога… Нико ту муку није издржао… Написао сам и песму у којој сам додао да се за мрца може везивати не само један човек, него и цео народ. Не само за мртвог човека, него и за мртву идеју и бившу веру. А последице су исте за народ као за појединца. Спорили смо се о прошлости, али нисмо о будућности, у коју је он веровао више од мене. Саглашавали смо се о вредностима и оном најважнијем, а шта је ко мислио било је споредно. Сам је рекао: „Има и нешто важније од политике.”
На једном месту у књизи поставља се и питање смисла појединачне жртве, када сам човек не може ништа да промени. Како ви видите супротстављање и излазак из комунистичке партије Милована Ђиласа, како тумачите његову политичку каријеру која га је „одвојила од дара душе и позвања за које је рођен”?
Мој друг Ђидо био је шеф АГИТПРОП-a. То значи „за агитацију и пропаганду”. Данашњим језиком речено, био је шеф комунистичког маркетинга. Кад је престао да верује у агитацију и пропаганду, своју неверу је први у Источној Европи огласио на сва звона и из дворца на Дедињу отишао у митровичку самицу.
На свом преводу Милтоновог „Изгубљеног раја” написао вам је посвету: „Рај и Пакао су наше приче и наша јадања”. Зашто је у затвору изабрао да преводи баш ту књигу?
Кад сам чуо да преводи Милтонов спев помислио сам да га је најпре привукао наслов „Изгубљени рај”. И да за њега то није био само наслов Милтоновог грандиозног дела, него и његовог живота. Дефиниција сопствених изгубљених нада и снова. С друге стране, толики наши англисти и катедре нису превели ово славно дело, него је десетине хиљада стихова на српски језик, на тоалет-папиру, превео мој друг Ђидо у тамници, дувајући у промрзле прсте. Па и тај једини превод није објављен у Србији, него у Њујорку, на српском језику.
Иако је био комуниста, Милован Ђилас имао је мистична искуства. Колико сте научили о вери од пријатеља који се изјашњавао као неверујући? Колико сте узајамно сазнавали о демократији?
Шта је све видео и преживео мој друг Ђидо било би чудо да је прошао без мистичних доживљаја и дилема, да ли је то живот или сан, стварни или онострани. To би било јасно и да ми није тестаментом оставио да одлучим, уколико његов син Алекса „не буде у могућности”, о месту и начину његове сахране. Истина, знао је и био сигуран, из наших разговора, како ћу одлучити. Не знам да ли је икад ико неком поверио тако нешто.
Предлагао ми је и да „изаберемо неко згодно брдашце” и заједно се сахранимо. Није тешко погодити шта је тиме хтео да каже. Није ли и његова вера у мене и моја у њега и доказ истинске вере. Ко је још од безбожника сањао Христа и описао тај сан. На разгледници из Јерусалима, коју ми је послао 1987. године, са Христовог гроба, написао је: „Овде не може, а и не треба, ништа да се мисли, а поготово нема смисла говорити. Ту је све речено пре нас, пре икога можда.” На разгледници, на којој је била црква Покајница, 1970. године јавио ми се речима: „На излету смо Вас често спомињали. Ја сам свакако, и због места, све време мислио на Вас.” Који је још од вођа револуције, народни херој, члан Политбироа, Врховног штаба, саговорник Стаљина и Черчила, говорник у Генералној скупштини ОУН, рекао да би сва своја звања и одликовања дао за једну добру реченицу. И желео да почива– не у алејама хероја и великана, него у родном селу, код оца и мајке, по православном обреду. Све вредно што је написао, мој друг Ђидо написао је у затвору и на тоалет-папиру. Више пута рекао је да би у тамници могао остати до краја живота, само да су му другови дозволили да има грејалицу… Мада је написао и два, три ремек-дела, у својој земљи још је остао непрочитан. Заборављају га и кад набрајају писце и дела настала у затвору, мада је Милован Ђилас једини српски писац чије је укупно дело написано у затвору.
Поводом комунистичких злочина (а наводите пример да је само у Словенији на крају Другог светског рата убијено више од 20.000 људи), како је реаговао Милован Ђилас?
У мемоарима „Револуционарни рат”, које је писао „на слободи”, написао је да у Словенији на крају рата „није убијено више од тридесет ни мање од двадесет хиљада ратних заробљеника”. И да не зна ко је то наредио, али зна да то не би било могуће „без наређења с највишег места”.
Да ли су Црногорци „постали” од комуниста, а као Срби се изјашњавали они који су били за краља и отаџбину, да ли је то „механичка” подела?
Да ли су Црногорци постали од комуниста или комунисти од Црногораца исто је што и питање да ли је старија кокошка или јаје. Да су Црногорци постали од комуниста први је рекао Драгољуб Мићуновић, Ђидо му је дао за право и на ту тему написао чланак за „Борбу”, који сам и ја објавио у књизи „Мој друг Ђидо”. Немојте постављати питања идентитета. А то значи вере, писма и језика. Споља Montenegro, изнутра Црна Гора. Боље је прошла од Македоније. Није морала да мења име. Довољно је да га преведе на страни језик.
Цитирате Десничину мисао: „Народ који је клан некажњено препоручује се за вечито клање”… Предмет ваше књиге „Кажа” био је такође предмет ваших разговора. Колико су вам поводом овог дела биле важне сугестије Милована Ђиласа?
„Кажу” сам мом другу Ђиду дао у рукопису. Он је био најсавеснији читалац. Дао ми је многе сугестије на 12 страница, које сам већином и усвојио. Инсистирао је на томе да се у спеву више нагласи да сво зло није дошло са Чминтом и чминтићима, него да је неко зло морало постојати и пре њих. „То сам му примио.” Чинило се да је дошло време да се подвуче црта, све каже и изађе из понора. Нажалост, испоставило се да све зло с комунизмом није ни дошло ни прошло.
Како данас видите Вашу и Ђиласову Црну Гору?
Мом другу Ђиду у Црној Гори једни нуде да његово име понесе улица без кућа, а други у његове давно написане приповести убацују два нова црногорска слова, као да је он тако писао. Кад је постављана спомен-плоча на кући у Палмотићевој 8, где је живео, Мирко Тепавац ми је пришао и рекао: „Од целе револуције остаће двојица: Тито и његов антипод Милован Ђилас!”
Ваша нова збирка поезије зове се „Нигде никог немамо куд”. Да ли је инспирисана нашом стварношћу?
Нигде никог. Немамо куд. Може ли се краће описати наш положај?
