Се­ло чу­ва­ра тра­ди­ци­је гла­моч­ког кра­ја жи­ви у пје­сми

Ву­јо Ста­ни­вук, док­тор еко­ном­ских на­у­ка, ино­ва­тор, до­бит­ник Злат­не ме­да­ље за­слу­га за на­род, ро­ђен 1959. го­ди­не у При­ја­ни­ма код Гла­мо­ча, че­шће је у на­род­ној но­шњи сво­га кра­ја не­го у све­ча­ном оде­лу. Он је чу­вар на­род­них оби­ча­ја, тра­ди­ци­је и из­вор­не пе­сме. По то­ме је по­знат у це­лој Кра­ји­ни. На­пи­сао је три мо­но­дра­ме, са­ку­пио бо­га­ту ри­зни­цу ства­ра­ла­штва гла­моч­ког по­ља и око­ли­не, а не­дав­но об­ја­вио књи­гу „Ко­сти у ва­три, ду­ша у пла­ме­ну”.

Но­ви­нар и књи­жев­ник Ран­ко Пре­ра­до­вић у пред­го­во­ру је ову књи­гу ока­рак­те­ри­сао „ис­по­ве­да­о­ни­цом жи­во­та”, а књи­жев­ник Ви­до­сав Ђур­ђе­вић за­кљу­чио да је сти­хо­ви­ма и пе­сма­ма Ста­ни­вук про­шао кроз све сфе­ре жи­во­та, од пре­да­ка, по­стој­би­не, вре­ме­на и не­вре­ме­на, ме­ста у ко­јем је ро­ђен и где му је ду­ша пу­на до са­да.

„Че­тр­де­сет го­ди­на, од ка­да сам пре­се­лио у Ба­ња­лу­ку, тру­дим се да, у сти­ху и пе­сми, осве­тлим ле­по­ту сво­га за­ви­ча­ја. То су ре­ке, по­то­ци, пла­ни­не, зе­мља и ва­здух, љу­ди и оби­ча­ји, као сли­кар­ско плат­но пре­пу­но мо­јих успо­ме­на,” сет­но при­по­ве­да Ста­ни­вук, ве­ран чу­вар тра­ди­ци­је гла­моч­ког кра­ја.

У сва­кој ње­го­вој пе­сми, у сти­хо­ви­ма, је за­ви­чај: „Чо­век је, ро­де мој, са­мо­ни­кла биљ­ка, ко­ја се се­ћа. Ако га иш­чу­па­ју и пре­са­де, он ће се, мо­жда и при­ми­ти, али ни­ка­да не­ће пре­ста­ти да ту­гу­је за вр­лет­ном зе­мљом из ко­је је иш­чу­пан. За­ви­чај је, ро­де мој, ко не­ко, ко­га си нај­ви­ше во­лео. Ех, ка­ко је ле­по во­ле­ти, и па­ти­ти, код тро­ме­ђе, хи­ро­ви­те ре­ке Вр­бас и пре­ле­пе Кра­ји­не. Око би су­зу, ср­це би пе­сму, ону на­шу, за­ви­чај­ну.”

Ста­ни­вук је у де­тињ­ству, у При­ја­ни­ма, се­лу окру­же­ном пла­ни­на­ма, ко­је је не­ка­да вр­ве­ло од на­ро­да а са­да пу­стом, схва­тио да је очу­ва­ње ду­хов­но­сти, је­зи­ка, кул­ту­ре и оби­ча­ја, нај­ва­жни­је за сва­ког чо­ве­ка. То га, ка­же, ду­хов­но опле­ме­њу­је: „Гра­ђе­ви­не се гра­де и ру­ше, на­се­ља по­ди­жу и оба­ра­ју. Ма­те­ри­јал­на вред­ност мо­же се уни­шти­ти и об­но­ви­ти али дух у чо­ве­ку жи­ви ко­ли­ко и ње­го­во ср­це ку­ца.”

Овај чу­вар за­ви­чај­них оби­ча­ја не мо­же раз­лу­чи­ти да ли је те­же ње­му без Гла­мо­ча или Гла­мо­чу без ње­га. Ка­да га оп­сед­не но­стал­ги­ја, Ста­ни­вук спа­се­ње про­на­ла­зи у пе­сма­ма ко­је пи­ше, ком­по­ну­је и пе­ва: „’Оће­мо ли за­пе­ва­ти Ба­ја, јед­ну на­шу из род­но­га кра­ја. За­пе­вај­мо, нек нас чу­је се­ло, ко не­ка­да, иду­ћи на пре­ло. Пе­вај бра­те, со­ко­ле са гра­не, ста­ра пе­сма за­ле­чи­ће ра­не. За­пе­вај­мо пе­сму од ми­ли­не, и те­бе ћу на­у­чи­ти си­не. Пе­вај си­не, мо­ја ру­ко де­сна, не­ка жи­ви за­ви­чај­на пе­сма. Не­ка жи­ви и не­ка се чу­је где год био, не­ка од­је­ку­је. Пе­сма ста­ра ду­шу раз­го­ва­ра, за­ви­ча­ју не­да за­бо­ра­ва.”

Да имам сто­ти­ну жи­во­та, при­по­ве­да Ву­јо, сва­ки бих по­да­рио сво­ме кра­ју, род­ном ме­сту ко­је жи­ви у ме­ни. И у пе­сми опе­вао.

„Сва­ки пут ка­да об­у­чем на­род­ну но­шњу и за­пе­вам, пред очи­ма ми се ука­жу сли­ке из де­тињ­ства и мла­до­сти, гла­моч­ка бр­да и до­ли­не где па­су ста­да ова­ца, ста­ра ку­ћа и ро­ди­те­љи, мо­ја мај­ка Са­ва и отац Сте­ван, на­ша шко­ла и се­о­ски збо­ро­ви, где цу­ре и мом­ци игра­ју у глу­вом ко­лу а де­ча­ци се над­ме­ћу у чо­бан­ским игра­ма”, опи­су­је Ста­ни­вук сво­је се­ло ко­је је дав­но пре­се­лио у пе­сму.