Тара је била власнички пас, а у стварности је била и пас свих нас. Одрастала је у центру Сокоца у дворишту поред кога сви морамо бар једном проћи. Одрастала је међу људима, корацима, дјечијим гласовима и свакодневицом. Није била само нечији пас на повоцу, већ тиха константа града, позната весела њушка која се свакодневно виђа и уноси радост случајним пролазницима.
Била је дио града, дио јутара и поподнева, дио непланираних тренутака који дан учине лакшим.
Због непажње или неприлагођене вожње, нечија секунда немара скратила је њен живот. Онај ко је то учинио није стао. Није погледао шта је остало на путу. Побјегао је од одговорности и од људскости.
Ту престаје прича о псу, а почиње прича о нама.
О граду у којем се вози брже него што се мисли. Прича о томе какво смо друштво постали. О брзини која не мари и чињеници да се гази и продужава даље, као да се ништа није десило.
Тара није била „само пас“. Била је дио Сокоца. Дио успомена, дио свакодневице и дио осјећаја дома. Била је радост у пролазу. Подсјетник да град чине и ти мали, тихи животи који не траже ништа, а остављају траг.
Ако већ не можемо вратити Тару, можемо бар стати. Размислити. Преузети одговорност. Јер град нису зграде, улице, аутомобили… град су бића која у њему живе.
