Ђурђевдан је хришћански и народни празник и једна је од највећих светковина у Србији. За њега се вежу многобројни обичаји који се обављају за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући се са претхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник Светог Ђорђа код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.
Ђурђевдан се сматра границом између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве.
Главни обичаји су плетење венаца од биља, умивање биљем, купање на реци.
Ђурђевданско цвеће су ђурђевак, млечика, маслачак и од њих треба исплести венчиће којима се ките улазна врата на дворишту и кући. Ово се чини да би година и дом били богати – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“.
Венчићи се држе окачени на вратима целе године, све до следећег Ђурђевдана.
У неким српским крајевима, девојке су за венце бирале и траву златноглав како би се допале младићима, а младе жене још више допале мужевима.
Постоји обичај да се народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, окупе на ђурђевдански уранак. Тамо се носи и храна и пиће. Обавезно се пече јагње на ражњу, а они који су поранили чекају остале да почне славље.
За овај велики празник се везују и нека веровања. Тако постоји народно предање да на Ђурђевдан не ваља спавати, већ треба уранити. Оне који спавају ће болети глава целе године. Али ако вам се деси да заспите, онда треба да спавате и на Марков дан, и то на истом месту.
