За многе који су је гледали само на сцени, Ивана Жигон је чудесна глумица, глумица која плијени и одушевљава необјашњивом снагом тумачених улога. За оне који истовремено прате и њену посвећеност добротворном раду, постаје оличење Косовке дјевојке двадесет и првог вијека. Ћерка је Стева Жигона и Јелене Јовановић Жигон а рођена је 2. фебруара 1968. године, у Београду. Поред Факултета драмских умјетности завршила је и средњу музичку школу, такође у Београду. Ивана је првакиња драме Народног позоришта, предсједник Друштва српско-руског пријатељства и умјетнички руководилац Рецитаторско-пјевачког ансамбла „Косовски божури“, чији су чланови дјеца из енклава Косова и Метохије. На Романијском Косову, које је стољећима на вјетрометини Балкана, била је специјални гост поводом Дана и крсне славе општине Соколац и употпунила пјесничко вече „Стих и перо горе Романије“.
– Када сте на Романији тек тада видите да постоје људи који су спремни да достојанствено носе све оно што им живот ставља на плећа. Да очврснеш, носиш крст времена и као индивидуа и као народ. Романија никога не оставља равнодушним. Та чежња за слободом која се толико огледа у романијској песми коју сам написала јер ме инспирисала прича из рата о малобројној јединици, која је завијајући као вукови, уплашила непријатеље. И тада сам схаватила да са тим криком и зовом дивљине, који још постоји у овим крајевима, да су са тим људима, са том шаком гороштака били и њихови преци. И људи са Романије нису ништа друго до гутачи ватре на ветрометини Балкана и рекла бих да само та песма, која жели стићи до неба, до бескраја, неки би рекли до Бога, само та песма може стићи до потомака и оставити неуништиви траг, и мене то јако инспирише – рекла нам је Ивана.
Одавно је престала бити ћерка познатих глумаца, успјела је оно што успијева само ријеткима, изаћи из сјенке познатих родитеља и постати нешто своје, умјетник, гласник Косова , постати Ивана Жигон.
– С годинама сам превазишла филм и позориште, своје највеће улоге у позоришту доживела сам већ са 27 година и позориште више не може да буде моја судбина, јер сам своју судбину поделила са судбином народа, и тако сваки уметник, јер ми смо душа народа и то схватамо као циљ, мисију. Као што каже Добрица Ерић: „Ово је време цеђења можданог саћа/ стихија белосветског безумља и бешчашћа/ ово је потоп над праславним крстом/ а ти моја Српска ти си моја Нојева барка за посустало Српство“. И свих наших 30 година је стало у ова четири стиха борбе са том безумношћу, бешчашћем – наставља Жигон.
Кроз разговор сазнајемо да годинама Ивану све више инспирише оно што остваља траг, док свој начин рада и живота описује кроз стихове.
– Имају два Десанкина стиха „Памтићу све“ и „Душу ми поклони“. Задатак уметника је да поклони душу својој публици, а то је народ. А памтећи све, то је наук, јер човек је стар када више не памти, а дете, дете све упија зато морамо да живимо, дишемо кроз песму јер она прожима и душу и тело. Душа човека се не огледа по томе како он живи већ колико је слободан, а слободан си када имаш идеале за које си спреман умрети. Не могу рећи да сам стигла тако далеко, чека ме још много труда да дотакнем ту слободу кроз уметност, како за себе тако и за народ – поручила је и додала:
– Оно што дајеш то и добијаш, нажалост довешће нас саме прилике у то и мораћемо схватити да морамо испочетка.
Њен отац је говорио : „Уметност јесте живот испочетка, да све доживимо као први пут“.
– Мислим да ћемо како буде време текло сви ми долазити код вас да учимо шта је то слобода кроз вашу природу, аутентичност и душу. Сваки уметник тражи своју душу како би могао да пише, јер само песма вреди и тада долази лек народу. Када ми је најтеже било основала сам ансанбл „Косовски божури“ и са годинама мисија уметника ће бити да учимао народ како се не игра улога већ како се каже: волим те. Тужно је време дошло, човек се удаљио а само заједнички циљ опет може ујединити а то је:
Повратак култури која има душу, јер колико дајеш, толико ти и душа враћа.
