Лукавица је хтела да ме надлукави
Пунио се месец у августу као локва
Испаљиване пуне дуге преко језера и глава
На радилиштима у рудницима боксита
Убеђивао сам непознате људе
У твоје име
Вера Павладољска
Грешиле су пијане птице у простору
Препелица је кљуном горе окретала
Свест је мрчала међу литицама
Гоњен точилима кршима и губом
До грла у живом блату мислио сам
Колико си ме волела
Вера Павладољска
Мрак је у мраку сјао као животиња
Гром у ланцима чамио за брдима
Молио сам за слух физичких радника
Дивио се њиховом суровом апетиту
Заклињао једног глувонемог младића
Да изговори твоје име
Вера Павладољска
Цео дан у небу изгорео месец
Под лажним именом лечи свој пепео
У мрцави међу двојницима
Док музика снег у уши убацује
Клео сам се у обе руке нарочито десну
Да те нисам волео
Вера Павладољска
Удварао се непознатој девојци
У кањону Таре код Колашина
Говорио истине на свим језицима
Жарио и палио да их поверује
Док је ћутала сећао сам се
Да си ми најкрупније лажи веровала
Вера Павладољска
Певао је славуј са грлом грлице
Све на свету ме на те подсећало
Хвалио сам се да си луда за мном
Цела плажа да ти се узалуд удвара
Како те терам да идеш из главе
И како нећеш
Вера Павладољска
Куло црног жара под слепим очима
Заразна звезда све и свашта сажди
Док ми се падобран није отварао
И кад сам у завичајне бездане падао
Причали су да те зовем из свег гласа
Ал нисам признавао
Вера Павладољска
Ронио у најдубље бежао у горе
Да те гласно зовем да нико не чује
Био сујеверан – питао пролазнике
Како твоје лице замишљају
Чезнуо да цео дан пролазиш крај мене
Па да се не окренем
Вера Павладољска
На љубавној промаји између две звезде
Невидљиви ухода има нешто против
Жеђ за ракијом је слична фантазији
У теретном камиону који јури снегу усред лета
Биле су две усне неписмених жена
По угледу на твоје
Вера Павладољска
По невремену сам ловио на руке
Мед златних меридијана у води
Описивао очи једне жене месец дана
У возовима без реда многе сапутнице у пролазу
Убедио да су ми све што имам у животу
Мислећи на тебе
Вера Павладољска
Пита за мене метак луталица
Сада ме погрешно тражи око земље
Вучен тајним магнетом мог чела
Напија месец да проказе где сам
Злоставља мора куша ваздух и подмићује
Ти ћеш ме издати
Вера Павладољска
Траје монотона биографија сунца
Све сијалице горе усред дана
Словослагачи су срећни док ову песму слажу
Ваздух не схвата да сам себе бомбардује
Један од влашића склон је пороцима
И једни и други ветрови те оговарају
Неколико држава тврди да си њина
Ти си на своје име љубоморна
Каблограми се у дубокој води кваре
Нико не зна где су слова твог имена
У мртвим и лажним језицима у погрешним
нагласцима
У рукопису звезда по некој самој води
Ко ће ухватити сјај самогласника
Које птица кука
Вера Павладољска
Почетком децембра 1956. у живот Матије Бећковића улази плавокоса дјевојка која ће му постати и прва љубав, и прва љубавна пјесма, и прва књига, и доживотна сапутница, и мајка његове дјеце. Било је то тачно у суботу 9. децембра 1956. око пола осам увече када на ваљевском корзоу, „у Карађорђевој улици, између Поште и Суда“ упознаје Веру Павладољску, ученицу петог разреда. Идуће, 1957. године, објавиће и прву пјесму у „Младој култури“ – назваће је „Прелудиум“. Причало се да је пјесник и стидљиви љепушкасти Црногорац почео слободније да се понаша – пустио је дугачку косу, а усудио би се да у „Шофер бару“ попије и понеко пиће. Али, од тог суботњег корзоа, откако је упознао Веру, његова галаксија се мјења – он прати сваки њен корак, а и она њега, долази да га слуша, па и узима ријеч на састанцима литерарне дружине у Гимназији… Родитељи су јој уочи рата дошли у Ваљево, отац јој је из Русије, рођен у Пјатигорску на Кавказу и пред Октобарску револуцију, као дјечак, стиже у бежанији у Србију… Вера носи име очеве мајке.
Колико је Матијина чувена поема била популарна, његове ћерке су сазнале играјући се у дворишту. Често су им прилазили неке дјевојке и младићи с молбом: – Можете ли да нам донесете књигу Вера Павладољска? – С друге стране, та поема је у нашој кући била предмет хумора – открива Оља. – Мама је увијек тврдила да то уопште није она, да је прије ријеч о пјесничком безобразлуку, да је он њој само марно име, а ко зна ко је та којој је он то написао. Нажалост, да је то заиста она, први пут сам схватила кад је мама умрла. Схватила сам ко су то двоје људи и каква је то била љубав. Њих двоје су стварно морали да се нађу и да проведу четрдесет година заједно. То није кич прича. То је бескрајно обожавање двоје људи што споља уопште не мора да изгледа тако. Иако је поријеклом Рускиња, госпођа из оне дивне љубавне песме, Вера Павладољска – Бећковић, никад не би отишла у завичај предака да њена ‘старија’ ћерка Људмила после удаје није живјела неко вријеме у Петрограду. Госпођа Вера није чак ни говорила руски, мада га је разумијела.
