Годинама слушамо како Управа за индиректно опорезивање БиХ обара рекорде по наплати прихода од ПДВ, а одједном су општине и градови и ентитети почели да добијају мање новца. Како?
Финансијски систем БиХ је такав да сви живе од индиректних пореза, који се прикупља на јединствени рачун. Када дође вријеме да се троши, прво се намирује спољни дуг БиХ, који је заправо дуг ентитета, јер се институције БиХ не задужују. Нема потребе за тим јер су оне сљедеће на листи приоритета.
Тек након тога, од оног што остане, паре се распоређују ентитетима, према договореним коефицијентима, који зависе од крајње потрошње. Ентитети потом новац дијеле по својим правилима, између осталог и локалним заједницама. Најбаналније речено.
Гдје је настао проблем?
Први проблем су дугови. Ранија башкарења, задуживања и грејс периоди почели су да нам стижу на наплату. Рата иностраног дуга ентитета у 2023. је за 52 одсто већа у односу на годину раније. Са 890 милиона КМ на 1,2 милијарде! Дакле, толико мање су добили буџети ентитета. Можда јесмо међу најмање задуженим земљама свијета, али ћемо зато да грцамо враћајући тај „малецки“ дуг.
Други проблем је настао када се нова коалиција на нивоу БиХ договорила да увећа буџет институција БиХ за 2023. За чак 23 одсто. Дакле, толико мање су добили ентитети. Понашање странака из ФБиХ је потпуно очекивано, јер је за њих већи буџет БиХ = више Босне. Али, ово је јединствен примјер да „рушитељи БиХ“, који долазе из Републике Српске, гласају за повећање буџета тој истој БиХ. “Франкенштајн држави” дали смо жив новац, а ми ћемо да се крпимо кредитима. Браво, патриоте!
Трећи проблем је за сада у повоју, али би у будућности могао да буде највећи. То је потрошња по ентитетима мјерена наплатом ПДВ, која показује пад. То је куповна моћ становништва. То је слика и прилика колико народ има пара, или колико смије да потроши. То вам је све оно за шта премијер Вишковић криви медије, не знајући или не желећи да призна да говори о параметрима рецесије, а не о новинарским измишљотинама.
Правило је да најслабија карика пуца прва, а то су општине и градови. Министарство финансија им је дало сагласност на планиране буџете иако је знало да неће добити колико су планирали. Сада се начелници хватају за главу, отказују пројекте, праве ребалансе и бога моле да сакупе довољно за плате. Новца ће да фали и Републици, али она увијек још може да се задужи, за разлику од општина којима за задужење треба сагласност из Владе. Кола ће се сломити на „неспособним“ (градо)начелницима, гледаћемо подизање локалних пореза и такси, нове референдуме о опозивима, сиротињи ће да касни социјала…
Да ли је сада јасно колико боде очи једнократна тениска кабриолет дворана у Бањалуци у коју је скршено више десетина милиона марака? Да ли сада јасно колико је увредљив буџет предсједника Републике од 56 милиона марака и ново возило скупље од 300.000 КМ? Да ли је сада јасно да Бањалука суштински више ради на јачању БиХ него Сарајево? Да ли се слажемо да нам власт одлуке доноси од састанка до састанка, без икаквог стратешког плана, осим оног који укључује бесконачна задуживања?
Када погледате милионе којима се гађају, јасно је да смо богата земља. Али нам је друштвено богатство распоређено неравномјерно, до криминалних граница. Шта планирамо да урадимо тим поводом?
