Милица Боровчанин, млада пјесникиња из Сокоца, студент српског језика и књижевности у Новом Саду, за портал Катера открила је „тајну везу“ са поезијом са којом је везана још од малих ногу.
Њено име и презиме већ је звучно у свијету лијепе ријечи, а њен раскошни таленат врло препознатљив.
Када човјек препозна себе то га нагна да надаље истражује, почела је разговор за наш портал.
– Рекла бих да је оно право, исконско надахнуће које се једном настани у човјеку и онда заједно са њим постоји, дошло из природе. Кад човјек препозна себе као дјелић у мозаику Божје творевине, то га ваљда нагна да творевину надаље истражује – каже млада пјесникиња.
Говорећи о својим пјесмама, наша саговорница је навела да има најдражу пјесму, али да „пјесме играју коло, а коло је округло и нема ни почетка ни краја“.
– Рецимо да ми је тренутно најдража „Рељеф“ јер посматра човјека уграђеног у тјелесни облик времена. Све оно што геолошки процеси изображавају на површини Земље, и што је историја исписала у рељефу стећака, живот уписује у дланове човјека, у кожу, испод коже, у крв – појаснила је она.
На питање да ли њено пенкало биљежи само пјесме, Милица је рекла да је написала понешто и у прози.
– Мада, примарни облик у ком моја мисао настоји да постоји је поезија – рекла је она.
Своје прве стихове написала је са седам година, вјероватно и не слутећи да ће њене пјесме, десетак године касније, опијати. Иако одрасла на писаној традицији Његоша, Дучића, Шантића, поетски додир Витомира Николића, Мике Антића, Љубомира Симовића несвјесно ће се задржати у њеној подсвијести.
И тако ће настати неке од њених најљепштих пјесама. И управо за једну такву недано је и награђена на 39. Међународном фестивалу поезије у Јагодини.
Милица је рекла да јој је пјесма под насловом „Круг“, за коју је освојила награду „Српско перо“, веома драга јер говори о трајању и непрекидном ходу без почетка и завршетка.
– Ова награда додјељује се за најбољу пјесму младог пјесника до 35 година старости. Заиста нисам сигурна да ли сам кадра да станем ни у ћошак позорнице данашњег младог српског пјесништва, а камоли да стојим у њеном центру, макар то било и накратко. Вријеме ће показати да ли сам била вриједна вијенца који је спуштен на тјеме моје поезије – истакла је Милица.
За крај разговора навела је да намјерава да живи са поезијом, културом, традицијом, језиком и, наравно, Господом у срцу.
– Надам се да ће ми Он дозволити да бар нешто дам овој земљи која ме је родила, Романији која ме је одгојила и језику који ме је задојио првим млијеком и на његовим грудима живим и пишем и данас.
Осјећам духовну одговорност да, као што нас Јеванђеље учи, оно што ми је Духом дато – умножим – закључила је она.
