Према плану Комесаријата за избеглице, требало је посетити општину Уб, надомак Обреновца. Домаћини су нас обавестили да на територији општине имају специфичну групу избеглица која се налази у веома бедном стању. Замолили смо их да нас одведу до тог места да се лично уверимо у њихове проблеме и тако смо стигли у село Докмир, где смо на обронцима некултивисане шуме угледали прелепу цркву и уређено двориште са парохијским домом, записао је Добрица Вуловић сећања из дана рада на месту комесара Србије за избеглице.

Приметили смо невелику зграду са које отпадају цигле, касније смо схватили да је та зграда предвиђена за конак и да нису стигли да ураде бетонску заштиту како би спречили обрушавање конака.

Разговор с игуманијом

У близини зграде смо затекли групу жена у црним одорама које су обрађивале башту. Игуманија Евдокија нас је срдачно дочекала с ракијом и кафом:

– Ми смо сестринство из манастира Житомислићи код Мостара. Ја сам после Другог светског рата била најмлађа игуманија и формирала сам цео тај манастир. Унела сам сву своју енергију и живот у оно што смо направили од њега. У то време, пре него што је бомбардован, манастир је био права црквена и уметничка ризница, иако је за време Другог светског рата био порушен до темеља. Држали смо манастир док прве гранате нису почеле да падају на цркву, а онда нам је наређено да одмах одемо. Мене и непокретног проту сместили су у неки џип и показали нам како да активирамо бомбу у случају да будемо заробљени. Сестре су пошле пешице преко херцеговачких гудура и, срећом без жртава, стигле су у Требиње. Једно време боравила сам на Цетињу код Амфилохија Радовића, а онда ми је наређено да дођем овде. Овде је некада био мушки манастир, али је временом опустео. Захваљујући његовом свештенству, епископу Лаврентију, овде смо нашле мир и уточиште – у даху је испричала Игуманија.

Игуманија Евдокија је нешто желела да ми каже у четири ока, пише Вуловић.

– Обишли смо парохијски дом где су у једној малој просторији спавале часне сестре. Кревети су били војнички, на три спрата, и просто је било немогуће нормално доћи до свог места за спавање. Кад смо изашли из парохијског дома, игуманија је рекла да ћемо причу одложити за други пут. Ја сам у себи већ донео одлуку и одредио Владимира Цуцића за реализацију те одлуке. Знао сам да ми треба благослов епископа Лаврентија, али то се није могло урадити телефоном. Његов шеф кабинета (секретар) рекао ми је да се епископ припрема за литургију која ће се за два дана одржати у Бранковини, на гробљу где је сахрањена Десанка Максимовић. Тада се обележавао годишњи помен песникињи. Предложио сам владици Лаврентију да када се заврши помен заједно обиђемо цркву у Докмиру. У дворишту, док смо испијали кафу, рекао сам игуманији да желимо да помогнемо манастиру.

Испуњена жеља

Обавестили су владику Лаврентија и игуманију да су за градњу конака већ обезбедили првокласну грађу у Удбинама и Сокоцу, од циглане у Зајечару циглу и цреп, од Жељезаре Никшић гвожђе, цемент из цементаре Косјерић, а Влада Цуцић је, као главни координатор ове акције, преговарао са једном грчком хуманитарном организацијом која је требало да обезбеди санитарну и електро-инсталацију. У међувремену је једно дрвнопреређивачко предузеће из Бање Ковиљаче одлучило да изреже грађу и направи комплетну столарију, што је и реализовано.

– Шљунак и песак је, уз сагласност УНХЦР-а који је обезбедио гориво за камионе, и превоз грађевинског материјала, превезао наш Милан Николић. Били су затечени. Једини проблем био је телефонски прикључак, јер је по некој замисли требало довући жицу два-три километра. Тај проблем је брзо решио Владимир Цуцић, а ми смо обезбедили да шабачка Пошта одобри бесплатно довођење телефонске линије. Два дана касније стигли су шлепери са Сокоца и Удбина.

И конак је завршен…

– Нисам успео да га посетим, али ме је игуманија посетила на новом послу, са флашом ракије и сребрњаком са ликом Св. Саве. Тада смо констатовали да постоји тајна коју она чува и коју жели да ми саопшти. Пошто по црквеним законима манастир не може да се избрише, то сестринство је и даље припадало манастиру Житомислићи, привремено збринуто у Докмиру.

Њихова жеља је била да у Докмиру буде женски манастир.

– Епископ шабачко-зворнички Лаврентије био је скептичан док је слушао наше излагање, али је ипак рекао да уколико се наши планови остваре Комесаријат заслужује највише црквено признање. Обећао је да ће организовати сусрет са патријархом Павлом. Сусрет у Патријаршији догодио се у присуству епископа Лаврентија, уз назнаку да је и Комесаријат помогао манастиру Докмир. У ваздуху је лебдео закључак да је то било дело епископа Лаврентија.

Прва насеља

Пројекат за изградњу избегличких насеља и адаптацију избегличких колективних центара реализовала је агенција чији су равноправни оснивачи били УНХЦР, Црвени крст Србије и Комесаријат за избеглице Републике Србије, уз свестрану помоћ друштава Комесаријата за избеглице у Паризу и Лондону и Владе Републике Србије.

Куриозитет је да је Ив Боне, француски парламентарац, сам донирао нека средства, Друштву пријатеља Комесаријата за избеглице, као свој допринос опремању насеља. Програм је обухватао и опремање тих центара од најситнијих детаља – намештајем, кухињама, системима грејања, прибором за јело. То је био први уговор који је у име УНХЦР-а потписан са неком владином институцијом, упркос изричитој забрани Савета безбедности.

Прво је изграђено насеље у Новом Крстуру, у општини Нови Кнежевац. А затим је у Јагодини и Делиблатској пешчари адаптирано четрдесетак објеката.

Хвала Милету из Краљева

– Организација Црвеног крста Београда доставила је позамашне количине хране за мајсторе и обућу, постељину, прекриваче и друге потрепштине за сестринство. Речно бродарство из Новог Сада, у сарадњи са ПИМ „Ратко Митровић“, обезбедило је комплетне количине песка и шљунка. Гориво за превоз обезбедили смо преко УНХЦР-а, тако да је цела прича била заокружена.

Комплетан материјал превезао је наш Миле из Краљева који је даноноћно својим камионом вукао и истоваривао материјал.