Почетком мјесеца јуна имали смо част да у нашем граду угостимо једног од најбољих српских и југословенских филмских и позоришних глумаца Ивана Бекјарева. Прву филмску улогу одиграо је далеке 1967. године, а љубитељи кинематографије највише га памте по улози Стевице Курчубића у серији „Бољи живот“, која је и двадесетак година касније међу најгледанијим серијама домаће продукције. Прослављени глумац је своју животну причу подијелио са нама и, прије свега, открио како је изабрао свој животни позив.

– Имао сам срећу да станујем у згради у којој су живјели чувени глумци Оливера и Раде Марковић, захваљујући којима сам још као аматер добијао професионалне улоге. Претходно сам као дјечак глумио у позоришту, међутим, никада нисам помишљао да ћу се тиме бавити. Када су се глумци из аматерских позоришта припремали за пријемни испит на Факултету драмских умјетности, ја сам уписао студије права. По наговору мојих комшија – Марковића, пријавио сам се и занимљиво је то да сам од читаве групе само ја примљен. Срећан сам јер се све тако десило, зато што сам глуму сматрао хобијем, а велика је срећа када човјек може да се бави оним што воли – рекао је Бекјарев.

„Велика је срећа када човјек може да се бави оним што воли.“

Са њим је стасала читава генерација цијењених глумаца, као што су: Ђурђа Цветић, Весна Латингер, Добрила Илић, Соња Јауковић, Мило Мирановић, Миодраг Мида Стевановић, Јосиф Татић и Милан Лане Гутовић. Иако неки од њих нису међу живима, њихове улоге јесу. Наш саговорник и данас оставља траг, а о улози Стевице Курчубића каже да је још тада вјеровао да ће му донијети славу.

– У почетку је моја улога била епизодна, али су се за њу непрестано дописивале нове сцене, тако да је временом све више расла. Имао сам више таквих улога које су на почетку изгледале као мање значајне, а завршавале као главне. За мене је ипак најзначајнија била серија која је настала прије „Бољег живота“. Ријеч је о „Бањици“, у којој сам тумачио лик управника логора, такорећи једног злочинца. Он ми је отворио пут према осталим остварењима – присјетио се чувени глумац и додао да је подједнако тешко глумити у драмама и хумористичким жанровима јер у оба случаја треба створити лик коме ће се вјеровати.

На питање која је улога најближа његовој личности, каже да вјероватно нема такве, али је свакој помало дао себе. У наставку приче открио нам је да са многим колегама његује пријатељске односе.

– На почетку каријере то су били људи са студија, касније кроз каријеру и остали. Дружио сам се приватно са Ланетом Гутовићем, Мишом Јанкетићем, Снежаном Савић, Јелицом Сретеновић и другима. Све их веома поштујем, и оне који су стварали прије нас. Ипак, највећи узори су ми били Оливера и Раде Марковић – казао је Бекјарев, који је своје глумачко умијеће, као професор на Академији умјетности, пренио на млађе колеге.

– Првенствено се трудим да од својих студената направим праве људе. Наше школство је данас потонуло, а некада је било на нивоу свјетског стандарда. Данас дјеца долазе прилично необразована и без радних навика. Како би се то промијенило, задајем им много задатака. Наравно, током педагошког рада, налазио сам увијек времена да се дружим са студентима, одлазим на њихове забаве, а све са циљем да их боље упознам. Не може се иста педагогија спроводити на свакој индивидуи, па управо таквим радом њихове различитости су долазиле до изражаја, што је добро – рекао је глумац.

„Није једноставно, али све вријеме сам тежио очувању породице.“

Немамо много примјера славних личности које су своју каријеру изнијеле мирно, без скандала. Међутим, наш саговорник је један од оних који су у тим редовима.

– Није једноставно, али све вријеме сам тежио очувању породице. Преко четири деценије сам у браку, и мислим да то говори довољно. Наравно да је најлакше развести се, и да у неким случајевима до тога мора доћи, али показало се да је исправна стара изрека да је стуб сваког друштва породица. Данас се све окреће против ње, зато сам веома срећан што сам успио да се одупрем томе. Читавом нашем друштву би много боље било када би породица била стабилнија – поручо је он.

Када би могао вратити вријеме, Иван Бекјарев каже да би ишао истим корацима, али би неке ствари промијенио на боље.

– Да ми је неко, на почетку рада, понудио овакву каријеру, прихватио бих је објеручке. Али данас након толико година, вјерујем да је све могло боље. Неко је давно рекао да бити задовољан значи бити глуп – истакао је он, а потом се присјетио шта му је донијело искуство радио-водитеља.

– Било је то седамдесетих година, а почело је на радију „Студио Б“. За само три мјесеца били смо најслушанија од свих тадашњих радио-станица. Касније сам био аутор и уредник културне емисије на радију „Београд 202“. Емисија се звала „Мислим на вас, мислите на мене“, и још увијек важи за најслушанију поменутог радија, иако је од емитовања посљедње емисије прошло четрдесет година – са жаром је испричао славни глумац.

Он сматра да није неки геније да би савјете упућивао другима, али је за крај разговора изабрао поруку из наслова књиге аутора Васе Поповића, која гласи: „Волите се, људи“.