Романије - Љубав побјеђује! 
Осамдесетпетогодишњи Сокочанин Драго Боровина одрастао је у изузетно тешком времену у свом родном селу Долови. Као дијете, у наручју мајке, са шесторо браће и сестара преживио је усташки покољ у Другом свјетском рату, у Милошевићима код Старог Брода. Одрастање је провео учећи занат у Србији, да би се потом вратио у Соколац и учествовао у стварању чувене „Романије“, неприкосновене фирме у дрвној индустрији.
– Рођен сам 1932. године, у селу Долови, гдје сам кренуо у основну школу. Трећи разред уписао сам у Рогатици, гдје сам становао код стрица. Убрзо ме ту затиче рат, те присилно напуштамо Рогатицу и бјежимо на село, пошто су градове окупирали Њемци. Не задржавамо се дуго ни ту, јер су прве комшије муслимани блокирали село и похватали мушко становништво. Одрасли су одлазили у шуме, да би бранили село, а када су Њемци окупирали комплетно подручје, били смо принуђени да бјежимо на Деветак. У прољеће 1942. године, десила се општа офанзива на овом подручју и сва мјеста су спаљена. Упутило се потом, избјегло становништво, преко Калиманића и Борика према Вишеграду, на превој Доња Лијеска, гдје смо преноћили. Сутрадан нам је речено да ће усташе пустити прво коње и пртљаг преко моста, а потом народ. Међутим, то је била замка, да би непријатељи заробили све мушке главе – почиње причу о суровом дјетињству наш саговорник.
Присјећа се Драго Боровина језивих звука, који су допирали са Горње Лијеске, гдје је почео крвави покољ недужних људи.
– Кренувши лијевом обалом Дрине, кроз кањон, нашао сам се у Милошевићима, гдје су ми оца и седамнаестогоднишњег рођака заробили. Кроз тамну ноћ, моја мајка Љубица са дјецом, упутила се пјешке према Старом Броду. Нисмо били изненађени када смо угледали масу народа у том мјесту, гдје су се сви отимали за мјесто у чамцима, који су били једина нада за спас од усташког ножа. Газио сам воду до појаса, заједно са браћом, сестрама и мајком, која је у наручју носила млађу сестру. Не знам како је мајка успјела све да нас укрца на чамац, који нас је превезао до увале Вежања. Нашли смо ту остале преживјеле, међу којима је била још једна моја сестра, која је пребјегла у Србију са стрицом – казао је Драго.
Прешавши у Србију, невоље Боровина не стају. Били су смјештени на Тари, али када су сазнали да је слободна територија око Рогатице, враћају се пјешке у Долове.
– Породична кућа није срушена, али не затичемо ништа. Радили смо све и свашта, да бисмо преживјели. Ту смо остали до 1945. године. Отац ми је све вријеме рата био заробљен у норвешком логору. Када су партизани пописивали дјецу за домове у Србији, мајка упише мене и још двоје дјеце, а остали остану у Доловима – наставља причу Боровина.
Повратак у Србију
Тако се он поново, нимало лаким корацима, враћа у Србију.
– Мања дјеца се возе у камионима, а ми мало старији, пјешке прелазимо преко Жљебова и Зворника, према Шапцу. Незаборавне су стравичне слике, које сам успут, у дјечачким годинама гледао, од мртвих животиња и људи до дијелова тијела. Из Шапца се дјеца пребацују у Београд, гдје 6. априла 1945. године, по искрцавању, уз звуке пушки и славља, сазнајемо да је ослобођено Сарајево. Коначно почиње нормалан живот за сву дјецу. Учио сам Индустријску школу у селу Качарево код Панчева, гдје су након рата живјеле искључиво њемачке породице – рекао је Драго.
По завршетку школе и служења војног рока, он се настањује у Соколац и запошљава у старој пилани.
– Пословођа у „Романији“ Хусо Муртић и петнаестак радника, међу којима сам био и ја, крећемо у стварање неприкосновене фирме у дрвној индустрији. Учествовао сам у изградњи старе столарије, изради намјештаја, грубе амбалаже и осталог. Већ 1958. године „Романија“ је почела да осваја тржиште и постала конкурент Словенцима, који су у то вријеме били најпознатији у дрвној индустрији. Са производњом нове столарије 1970. године, постајемо препознатљиви на ширем простору. Радили смо у Сарајеву, Тузли, Мостару, Зворнику. Нашла се „Романијина“ столарија и ван граница БиХ, у Шапцу, Руми, Новом Саду, Суботици, Београду, Загребу, Сплиту, Бару, те у далекој Русији. Пред рат, кроз капију фирме улазило је 1.500 радника – присјећа се наш саговорних златних „Романијиних“ времена.
Највећи дио радног вијека провео је радећи у производњи, као столар, пословођа, управник погона, технички руководилац, али и на другим радним мјестима, у фирми која је обједињавала шумарство и дрвну индустрију четири општине – Соколац, Рогатица, Хан Пијесак и Олово „Романија“ је успјешно наставила да ради и за вријеме рата. Како каже Боровина, радило се све и свашта, али фирма није стала.
– Колико је ово предузеће било јако, доказује чињеница да се и за вријеме рата радило у двије смјене. Непосредно пред рат отишао сам у пензију, али сам се потом вратио у „Романију“, са одредјеним бројем пензионера. Успјели смо очувати фирму у тим критичним данима – каже Боровина.
Када данас гледа на развојни пут „Романије“, која је створена „на ледини“ и постала фирма која је хранила Соколац и Сокочане, каже да је брука и срамота што од ње није остало скоро ништа.
– Тешко ми је да причам о томе. Сматрам да је главни кривац подијељена политика, односно људи који су се борили само за фотеље и лични капитал, а не за раднике и фирму. Не могу да се помирим са тим, да од „Романије“ није остала Творница иверастих плоча, ни Столарија, да се ниједан дио производње није могао одржати, већ да је све претворено у ругло – срдито коментарише Драго.
Током разговора, присјетио се овај честити старина многих сајмова, које је обишао током рада у „Романији“.
– Поред сајмова широм бивше Југославије, присуствовао сам на сајмовима у Лајпцигу, Келну, Њемачкој и Чехословачкој. За вријеме путовања, посебно у Њемачкој, запазио сам колико су они посвећени послу, како успјешно послују. Од мале радионице створе праву индустрију. Велика је разлика у радним навикама између њих и наших радника. Посебно ми је у сјећању остало пошумљавање, које је на највишем нивоу организовано и уређено. Све се врши по етажама и старости дрвећа, љепота за око – објашњава Боровина.
Овај осамдесетпетогодишњак, сада у пензији, дане проводи мирно, боравећи у природи и бавећи се пчеларством. Такође, редовно чита ,,Соколачке новине“ и слуша ,,Инфо радио“.
– Имам пензију, која није велика, али сам задовољан. Помало се бавим пчеларством, а гајио сам и воће. Одувијек читам дневне новине, „Соколачке новине“ и слушам локални радио. У архиви имам све бројеве „Соколачких новина“, од првих до посљедњих изадња. У вријеме када је основана Радио „Романија“ многа мјеста нису имала ниједан вид информисања, зато сматрам да овај радио треба да опстане и да је значајан за информисање свих становника општине Соколац – казао је Драго.
На крају разговора, наш саговорник је поручио да се мора радити на развоју индустрије, јер, како рече, без тога општина нема будућност.
– Још увијек има начина да се крене узлазном линијом, јер смо ми створили индустрију ни из чега. Уколико се не буде радило на томе, овај град нема перспективу, а посебно млади људи, који, нажалост, све више одлазе у иностранство у потрази за бољим животом – закључио је Драго Боровина.
