Кордон сарајевске полиције обезбјеђивао је скуп породица убијених српских цивила и заробљеника, српске логораше и жене жртве рата. Најавили су уредно протест, али до посљедњег дана није се знало да ли ће Кантонална полиција дозволити мирно окупљање испред бх. правосудних институција. Дозволи ли су, јер правно гледано морали су, иако најрадије не би.
Не би нико у Сарајеву ни да слуша оно што су породице убијених и саме жртве рата имале да кажу. А, имале су потресна свједочанства која стоје већ двије деценије закључане у ладицама БХ правосуђа. Оне, ријетке, које су ставили на сто, амнестирали су одговорности. Убице из Трнова начелу са Етхемом Годињаком, БХ Суд, у марту ове године, ослободио их је и пустио да слободно шетају Сарајевом, јер то је сарајевска правда.
„Шта да вам кажем, дијете од 18 мјесеци, мали Милун Тешановић, Драгомир 10, Данијела 12 година, све побијено, видјели сте и филм, на звијерски начин побијена дјеца, каже, убиј их зашто још нису побијени, један је говорио нису требали дјецу побити, а други је рекао пуцај. Све је то тако, шта да кажем и нико није одговарао, сви ослобођени. Само су Срби злочинци и само Србе треба затварати“, прича за Досије Рада Цвијетић из Трнова.
Први пут су дошле да пред БиХ трибуналом завапе за правду и мајке тек стасалих младића од 18 И 19 година. Носиле су, уплакане, посљедње слике својих најмилијих. Свезане, а послије и монструозно побијене. И за те слике платиле су много, не би ли дошле до истине и смртних остатака. Истину знају, ко и како их је побио, али не знају гдје су посмртни остаци.
Правду тражи и Веселко Пејић. Чекао је испред Суда, баш на дан када је почео другостепени поступак против Сакиба Махмуљина. Генерала тзв. Армије БиХ који је доказано командовао одредом “Елмуџахид“, а који су ритуално вршили клања и одсјецања глава српским заробљеницима, са слободе се брани.
„Из исте те Возуће који и данас дан потражује тијело, односно остатке мога оца Милоша Пејића који је жртва онога којем би се требало судити у овој згради иза нас, али на жалост сви знамо како се и на који начин се суди. Зар је могуће да након 25 година од завршетка рата, ми долазимо и принуђени смо на овакав начин да изразимо свој протест и негодовање на рад ове институције овдје иза нас“, каже за Досије Веселко Пејић из Возуће.
Махмуљин би затворску ћелију радо да замијени поновним ратовањем, па је тако бјежећи од одговорности, ставио се поново на располагање сарајевској политици. Заједно са бившим крвавим саборцима поново би да убијају и протјерују Србе. Да су спремни бивши генерали саопштили су то и двојици чланова Предсједништва БиХ, истом оном двојцу који већ мјесецима призива ратне сукобе и пријети ратом. На то БХ правосуђе затвара очи, као и на доказе о Махмуљиновим злочинима.
„Јединице које су тамо биле уз одред Ел муџахид свакако и команднаодговорност Махмуљина је ту огромна и пресудна је била јединица Црни лабудови који су 16.6.1994.године напали људе који нису имали никаквог борбеног искуства, а послије такође 10.9.1995.године у оној Олуји“, рекао је Остоја Билак, предсједник ОО Борачке организације Лакташи.
„Ако они немају доказе одсјечених глава, младића који су живи и здрави били на свом огњишту и доживјели ово што су доживјели, ако овај Суд нема доказе за 17 жртава одсјечених глава у једној масовној гробници, ако нема доказе 1.350 дана или 1.450 дана у логорима људи у Тарчину, Виктор бубањ и осталим логорима, шта онда има?“, пита се Анђелко Носовић, предсједник Логораша Републике Српске.
„Шта год да се достави као доказ није довољно да буде доказа да злочинци буду процесуирани, а и они који су процесуирани су на крају или ослобођени или су им дате неке минималне, минималне казне, то није добра порука свим народима који живе овдје“, каже за Досије Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих.
А, шта очекивати од Суда који у својим редовима имају судије са ратном прошлошћу. Управо такав налази се у трочланом вијећу у предмету Махмуљин. Хилмо Вучинић, који је 1993. године именован за судију Окружног војног суда у Горажду и против којег постоји пријава која је већ три године на чекању, уосталом као и многи предмети српских жртава.
Индикативно или не, али је чињенично да се бх Тужилаштво и Суд налазе у некадашњем концентрационом логору Виктор бубањ. Та чињеница засметала је федералним медијима.
„Ви кажете да је то био логор, је ли имате доказ? – За то докази постоје и ви добро знате да докази постоје и немојте да покушавате да провоцирате овдје, знате да је овдје био логор и знате да у судском вијећу у предмету Махмуљин постоје судије против којих је поднесена од Републичког центра пријава као ратних судија, тада тужилаца. Постоји пријава по том прије три године, али ништа није урађено, а сви овдје знају да је ово било мјесто у коме су Срби били затварани„, каже Милорад Којић.
Не вјерујући сарајевској правди, сва свједочења сачувана су у институцијама Републике Српске, нека од тих свједочанстава јавно су и публикована. Добро знајући то, Тужилаштво БиХ преузимало је предмете од судова у Републици Српској, како би политичким пресудама амнестирали наводне хероје од свих одговорности, изричући им ослобађајућу пресуду.
Најбољи примјер за то је случај Насер Орић који је узузет од бијељинског суда и слика окупљене масе којој, за разлику од Срба није требала било каква дозвола за окупљање.
“Да ли је ко из овог Суда осудио било кога за убиства у Подрињу, да ли неко зна за Слађану Трифуновић, Брана Вучетића, за Милојку Бибић, за Цвјетка Ристића, они су у овом рату изгубили све што су имали, све и оца и мајку и брата и сестру у једном дану, да ли је ико одговарао, не него је Насер Орићо слобођен и награђен“, рекао је за Досије Бранимир Којић, предсједник Организације породице заробљених и погинулих бораца из Сребренице.
Западнокрајишке жене жртве рата већ 26 година чекају да их било ко позове да свједоче о немилим догађајима кроз које су прошле. За Подриње никоније осуђен, а исто је и за подручје Сарајева и Херцеговине. Они предмету без колективнео дговорности који се и “прогурају“ као поједи начни крајњи епилог имају малтретирањ ажртве, а ослобађање џелата.
„Учесници у процесу против злочинаца гдје су људи ослобађани, није доказивана кривица, чак и задњи случај из нашег Удружења кад је зликовац испоручен из Америке, а онда суд му је нашао да је нека правна тачка прескочена и поред троструке изјаве жртве чије је дијете убијено, он је пуштен и хода слободно. Таквих је много случајева, а минималне казне за убиства дјеце“, рекла је за Досије Божица Живковић Раилић, предсједница Удружења жена жртава рата Републике Српске.
Да се БХ правосуђе водило се дуплим аршинима показују и статистике гдје су Срби осуђени на дугогодишње казне, док те бројке заједно не могу ни да уполове пресуде Бошњацима и Хрватима. За исте догађаје, Срби су одговарали, док су Бошњаци и поред признања, без било какве моралне и професионалне одговорности БХ судије пресуђивале ослобађајуће пресуде.
„За малтретирање ратних заробљеника, Бошњаци добију 2 године, а Срби добију 9 или 12 година, то су примјери браће Дамјановић, примјери Берјана, а имамо Бођњака који су за исте те злочине у Горажду ослобођени. Што је трагично, Суд признаје да су ти злочини направљени, полицајци признају да су учинили те злочине, али њиховог комаданта ослобађају, а не суди се онима који су тај злочин учинили“, рекао је за Досије Душан Шеховац, предсједник Удружења „ Истина и правда „ Источно Сарајево.
Суд БиХ ослободио је, у новембру ове године, петорицу бивших полицијских руководилаца оптужби за геноцид у Сребреници. Покушавали су на све могуће начине да оптуже Миодрага Јосиповића и друге да су учествовали у истребљењубошњачкогстановништва у Подрињу, алидоказанијебило, чакнионихисфингиранихкоје би билоприхватљиво за политичкоправосуђе.
“Али нико не каже да су они 6 година против њих се водио поступак, 6 година су мучени, 6 година су довођени овдје,малте не свакодневно да би им се нашло било шта, они да су једну заноктицу некоме откинули, они би добили 40 година робије“, рекао је Бранимир Којић, предсједник Организације породице заробљених и погинулих бораца из Сребренице.
Мирним окупљањем породица убијених Срба и преживјеле жртве рата послале су поруку да траже једнаку правду за све. Злочинци на свим страна, поручују, морају да буду адекватно кажњени. Вријеме је одавно да се открије и зашто посмртних остатака нема или се са тим питањем отвара пандорина кутија и поставља право питање гдје су сахрањени и под чијим именом.
„Ја сам за то да се сви људи идентификују и пронађу, без обзира којој вјери и нацији припадамо, сви ми желимо да и бошњачка мајка нађе своје дијете, и хрватска и српска, је ли има неке разлике, нема, зашто се према нама прави толика дискриминација, зашто смо ми нешто друго. Ја сам се овдје родио, нисам ја никакав странац, агресор, нисам ја никог дошао да нападнем, убијем, борим се да опстанем као сви други, али морам да нађем свога оца док сам жив и ова мајка док је жива мора своје дијете да нађе“, каже Веселко Пејић из Возућа.
“Ми се нећемо повући одавде никад и долазићемо стално, ово је само први пут да овдје долазимо док год Правда не буде задовољена за све, неће бити мира у нашим душама, нећемо имати спокоја, нећемо моћи да живимо нормално као сав нормалан свијет“, рекао је Бранимир Којић, предсједник Организације породице заробљених и погинулих бораца из Сребренице.
А, да би се у БиХ почело да живи као нормалан свијет, истини и правди мора се погледати у очи. Ако до тога не дође и породице и даље буду остављене да се надају да ће доживјети да сахране кости својих најмилијих и да сачекају правду за убице и налогодавце, правду ће по свему судећи наћи у институцијама Републике Српске. По Уставу, Српска има парво на Суд и Тужилаштво, баш као што има парво да тражи правду за своје жртве.
