Отиснуо се Милан Лешић у неизвјесност давне 1957. године, из родног села Осредак код Бихаћа, кренуо у свијет да оствари дјечаке снове . Сиромаштво га је отјерало са родног огњишта, из крила мајке Стоје и оца Мила, који су изродили осморо дјеце. У Љубљани је изучавао занат за електричара, али му је, како често истиче, нешто говорило да мора бјежати из система у коме се много прича, а мало ради. Пребјегао је у Аустрију, напустио Југословенску народну армију, која је, вријеме ће показати, узалуд његовала братство и јединство. Након двије године, обрео се у обећаној земљи – Канади , прво у Квебеку, потом у Торонту, да би се скрасио у Гвелфу, граду у коме данас ужива у плодовима свог мукотрпног вишедеценијског рада, мјесту гдје га сви познају као великог човјека и ненадмашног добротвора.
Стигао је Милан у Канаду са осам долара у џепу, а данас његово богатство се цијени на више десетина милиона долара.Са својом супругом Смиљом, родом из Србије, из Петровца, синовима Петром и Милом, урадио је оно што само ријетки могу створити у овоземљском животу. Од бројних богаташа издваја га доброта, оно најсвјетлије и најчеститије што човјек рођењем на свијет доноси – поштење, снажини осјећаји за муку људи који га окружују, живот у коме новац не предстаља посебну радост.Кроз живот су га пратиле Христове ријечи: „Чините добро, али да вам то не досади“.
На путу доброчинства Милан се није уморио, иако је закорачио у девету деценију живота. Напротив, осјећа неку силну милину у души када помаже дугима. Неријетко каже: „Није богат човјек који има велико имање, већ онај коме је Бог омогућио да помаже другима“.
У Торонту је 14 година радио као менаџер у фабрици за израду жице и електрокаблова, гдје је стекао почетни капитал. Вриједно је радио, упоредо завршио Business Managament, Human Resources студије нa Western University у Лондону Канади. У Торонту је имао двије куће. Ту је и схватио да су најуноснији послови везани за улагања у некретнине, који су му донијели огромно богатство. Миланове зграде у Гвелфу, прекрасном граду у срцу Онтарија, под закуп користе суд, полиција, представници провинцијске и федералне власти Канаде
Милан је био и успјешан спортиста – каратиста у џудиста, од 1960. до 1974. године. У данима младости је волио и играо фудбал, као рекреативац. Био је и члан управе ФК „Бели Орлови“ у Торонту, клуба који је 1972. године освојио прво мјесту у области Онтарио. Тада је у „Беле Орлове“ довео легендарног Драгослава Шекуларца, Романованића и Милана Златара.
Милиони долара нису опили Милана, као што је то случај код многих богаташа, умјесто којих живе њихове куће и палате. Књиге би се могле написати о његовом доброчинству. Преко пет хиљада људи које је рат протјерао са родних одњишта у Српској Крајини и БиХ добило је посао у Канади захваљујући помоћи великог добротвора из Гвелфа. У виду хуманитарне помоћи, народу у Републици Српској даровао је близу милион долара. Помаже првославне храмове, умјетнике, стотине људи у невољи. Један је од највећих дародаваца за изградњу споменика Николи Тесли у Нијагари Фалси и Дражи Михаиловићу у Бимбруку код Хамилтона. Милан је срцем и душом уз Српску православну цркву. Обављао је дужност предсједника црквених општина у Торонту, цркви Светог Георгија у Ватерлу, храму Свете Тројице и Светог Јована Шангајског у Кичинеру. Један је од ријетких српских бизнисмена у свијету који је добио два ордена са потписом два српска патријарха. Орден Светог Саве потписао је блаженопочивши патријарх Павле, а Орден краља Милутина потписао је и уручио му Његова светост патријарх српски Иринеј. Лешић је добитник бројних грамата захвалности, а једна од њих је од блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија за оно што је Милан са својом породицом учинио за изградњу величанственог храма у Бару.
Миланове ријечи, изговорене након што је из руку патријарха Иринеја примио Oрден Kраља Милутина, се не могу заборавити:
„Када се осврнем уназад, погледам свој пређени животни пут, ништа не могу рећи сем захвалности Господу Богу. Хвала му што је увијек био са мном и свесрдно ми помагао. И све што сам овако слаб и нејак стекао и било коме ма какво добро учинио , урадио сам то уз Божју помоћ. Још у дјетињству сам чуо Христове ријечи да нам не досади чинити добро. Хвала нашој Светој Цркви што нас је у овом далеком свијету увијек сабирала под своје топло окриље и што је, као добра мајка, бдила над нама“.
Србофобија у свијету је покушала умањиути углед и племенита дјела Милана Лешића. Морао је и у Хаг долазити да брани оне што се борише за слободу и достојанство народа коме припадају. Да грешницима каже да није гријех помоћи народу који је свјетска сила и неправда ставила на стуб срама, а да то ничим није заслужио. Гласно је говорио о оном што је радио у вријеме безумља, у коме је био и остао човјек.
Много је људи, посебно оних који су пут Канаде кренули из ратом обухваћених простора, неизмјерно захвално јунаку ове приче- Милану Лешићу. Дио тога може се пронаћи на друштвеним мрежама, у књигама записано. Дирљива су то казивања избјеглих и несрећних, чије је сузе својом добротом „брисао“ племенити Србин. Један од оних који је имао прилику да буде у друштву Милана Лешића и осјети снагу његовог доброчинства је Сокочанин Никола-Ниџо Копривица. Из његовог казивања сам „исплео“ ову скромну причу о громади од човјека – ненадмашном добротвору из Гвелфа.
