Симбол празника је мали предмет закачен за црвено-бели шнур, носи се цео март месец, и тај обичај, за који наука тврди да је стар око 8.000 година, жива је традиција Румуна у jужном Банату, а од 2012. године уврштен је и на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Пролећни празник Марцишор почиње првог дана марта, а обичај тог дана налаже да се неком драгом дарује амајлија истог имена, мали предмет закачен за црвено-белу трачицу – шнур и тако носи читавог месеца. У различитим крајевима постоје многе варијанте ове традиције, али им је заједничко оглашавање доласка пролећа и веровање да ће његово свечано обележавање донети успех и здравље читаве године, посебно деци.
Обичајна традиција Румуна
Празник припада култури Румуна, обележава се различитим манифестацијама широм Војводине, а у њеном јужном делу та традиција је жива у селима Владимировац, Уздин и Мраморак. За дочек и слављење најлепшег годишњег доба, у осмолеткама најјужнијег дела Баната, и читав фебруар припремају се да обичајно дочекају пролеће, па је увек весело, али и радно.
Основци углавном нижих разреда, али и млађи чланови овдашњих културно-уметничких друштава, у групама, обрађују песме у духу празника и тематски блиске најмлађима, али је највећи „посао” око прављења и осликавања честитки и плетења марцишора од вунених нити. Црвених, на изненађење, као симбола зиме и белих за пролеће – два годишња доба која се у ово време сусрећу. Тако настају и различити детаљи, накит од порцулана, па и неизоставни симболи среће, као што су детелина с четири листа, срце, потковица, лептир, висибаба. Ипак, овај весели испраћај хладне зиме и радовања новом циклусу природе, пре свега је прилика за лепо дружење, али и за повезивање, толеранцију и подсећање на богату културну баштину Румуна овог краја.
Празник се обележава широм Румуније, где истоимену амајлију носе само жене, а сличан обичај присутан је и у Молдавији, Северној Македонији под именом мартинка, док се у Бугарској овај амулет зове мартеница. Марцишор, чији назив је заправо деминутив румунске речи за месец март, симбол је плодности и пре свега новог живота, а традиција за коју наука тврди да је стара око 8.000 година, од 2012. године уврштена је и на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
Неки етнолози верују да светковина има римско порекло, као почетак нове године, који се славио управо првог дана марта, док је сам месец добио име у част бога Марса, не само бога рата, већ и бога пољопривреде и буђења вегетације. Ова двојност тако је забележена у бојама амајлије марцишора, па је неки тумаче као белу за мир, а црвену за рат. Други, пак, подржавају теорију да је то стара традиција Дачана, који су такође првог дана марта, обиљем прослава, дочекивали ново лето.
Мит о девојци и змају
Легенда која се плете око овог празника каже како је сунце сишло на земљу у лику лепе девојке, али да ју је змај заробио. Ту је неизоставно и млади снажни јунак, који је да би сунце ослободио, морао да се бори са змајем и да се током окршаја крв пролила по снегу. Када се сунце поново испело на небо и снег отопио, на местима крвавих мрља појавиле су се висибабе – весници пролећа. У прошлости су се карактеристичне амајлије носиле од 1. марта до појаве првих цветова на дрвећу, а онда би се качиле о гране процветалих стабала. Донедавно је, посебно у руралним срединама, обичај био да се црвено-белим трачицама ките и капије и прозори, улази у штале и рогови стоке, све ради заштите од злих духова и верујући да се тако призива регенеративна снага природе.
