За петнаестак дана чека нас политички догађај године – завршетак суђења и изрицање пресуде предсједнику Републике Српске Милораду Додику пред Судом БиХ због кривичног дјела неизвршавање одлука високог представника.
Ни у једној нормалној земљи завршетак било каквог суђења не би могао да буде политички догађај године, али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи не би било могуће да један човјек, зваћемо га високи представник, наметне одлуку и криминализује њено неизвршење, јер је та пракса напуштена откако смо изашли из средњег вијека. И не би било могуће да за њено неизвршење одговара легално и легитимно изабрани предсједник, зато што је урадио оно што прописује закон и устав његове земље. Али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи, њен предсједник не би доводио у питање легалитет и легитимитет тог високог представника и не би оспоравао валидност одлуке због чијег кршења се њему суди, а истовремено правио коалицију са онима који су у ситуацију да буду власт доведени захваљујући наметнутој одлуци тог високог представника. Али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи, министри из најјаче владајуће странке не би у Савјету министара усвојили закон о граничној контроли, а њихове страначке колеге у Представничком дому Парламента БиХ онда гласале против тог закона уз образложење да се њиме преносе надлежности са Републике Српске на БиХ, да би на крају њихове колеге у Дому народа дигле руке и гласале за тај закон. Али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи, посланици најјаче владајуће странке попут Сање Вулић и Мирослава Вујичића не би гласали против закона о граничној контроли и нападали опозиционе посланике зато што гласају за тај закон, оптужујући их да преносе надлежности Републике Српске на БиХ, да би након што су њихове колеге у Дому народа гласале за тај закон, истицали да је „усвојено рјешење резултат напора највиших представника Српске и њених министара у Савјету министара“. Али ми не живимо у нормалној земљи, јер у нормалној земљи Сања Вулић и Мирослав Вујичић никад не би били посланици.
У нормалној земљи, делегати најјаче владајуће странке у Дому народа попут Радована Ковачевића и Николе Шпирића не би своје гласање за закон о граничној контроли, против кога су биле њихове страначке колеге у Представничком дому, правдали одредбама закона које дозвољавају оно што до тада није било забрањено, поготово зато што су за те исте одредбе могле гласати и њихове страначке колеге у другом парламентарном дому. Али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи, не би Влада могла неком олигарху и његовој фирми „Цомсар Енергy“ дати концесију за изградњу хидроелектране Мрсово на ријеци Лим, да би онда од њега откупила исту ту концесију, кријући од јавности и детаље тог финансијског аранжмана и уговор о откупу ХЕ Мрсово. Али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи, не би се истом том олигарху могла дати концесија за изградњу термоелектране и експлоатацију угља у Угљевику и то практично „без паре динара“ и тиме РиТЕ Угљевик оставити без неопходних залиха угља доводећи у питање његов рад, да би на крају Влада славодобитно најавила да ће откупити „Цомсар Енергy“, умјесто да категорично негира да ће нашем руском олигарху дати 150 милиона евра за оно што му је прије тога дала практично џаба. Али ми не живимо у нормалној земљи.
У нормалној земљи, отпремнину од 150 милиона евра не добија нико. Али ми не живимо у нормалној земљи.
П.С. Боби је савршено свјестан у каквој земљи живимо. И савршено се уклапа.
