Романије - Љубав побјеђује! 
Месић је истакао како само „слијепац може негирати геноцид над Србима“ од усташке власти током Другог свјетског рата. „До побуне Срба у Хрватској није требало доћи. Тадашња политика морала је узети у обзир сва политичка и друштвена кретања у Европи, у Југославији. Кад су долазиле делегације Срба из Хрватске у Председништво у Београду, питао сам Бору Јовића што Србија од њих жели: територију Хрватске или српско становништво, шта? Јовић ми је рекао „ма какви бре, Срби из Хрватске, не занима нас ни хрватска територија, него 63 посто Босне и Херцеговине, што је било српско, што јесте српско и што српско треба остати“, рекао је у интервју за портал Новости предсједник Републике Хрватске од 2000. до 2010. године, Стејпан Месић.
Месић је такође истакао како само „слијепац може негирати геноцид над Србима“ од усташке власти током Другог свјетског рата.
Иако је по Уставу Републике Хрватске антифашизам уграђен у саме темеље данашње државе, прославе и обиљежавања поводом пада фашистичког и усташког режима пале су мање-више на организацију удруга Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске, са скромном улогом државне и тек мјестимичном улогом локалне власти. Како гледате на тај хрватски обичај?
Обиљежавање антифашистичких датума, сјећања на партизанске побједе у хрватској јавности пролазе невидљиво. Битне датуме наше повијести једино обиљежавају малобројне антифашистичке удруге и то онако како могу – скромно, сукладно својим средствима и могућностима. Али није довољно положити вијенац без присуства медија, јавне власти, истакнутих друштвених и политичких лица јер младе генерације које би морале знати вриједност партизанских побједа у хрватској повијести о томе немају појма.
Ко је побједник, а ко поражен?
Иако је научно доказано ко је побједник, ко поражен, зашто је ко побједник и зашто је ко поражен у Другом свјетском рату, из једног лудог, суманутог разлога одређени друштвени кругови пропагирају неоусташке, фашистичке поруке. Датум кад је Сплит ослобођен од усташких и фашистичких снага темељ је данашњег демократског Сплита у Хрватској, у Европи, тај дан, тај догађај би цијела Далмација требала поносно и свечано прославити, а не стидљиво, повучено, потихо као да се тога срамимо.
Обиљежавање датума кад је основана прва Народна влада 14. марта 1945. био је догађај у којем је морала учествовати садашња Влада Републике Хрватске, а од извршне власти био је само градоначелник Сплита Ивица Пуљак. Срамота! Па гдје је био премијер Андреј Пленковић? Што му је био проблем да дође на тај догађај, зар он негира прву хрватску владу?! Па то је претеча данашње владе.
Службени говори нису се смјели укидати. У Јасеновцу, испред Каменог цвијета, у тој злокобној и мучној тишини, мора се знати, мора се гласно изрећи која је то идеолошка оријентација данашње државе. Јесу ли усташе ипак били добри момци?! Или ипак нису? Који су народи и зашто страдали у Јасеновцу?
Осамдесет година касније у Пленковићевој влади је странка чији су чланови прије годину дана недвосмислено изговорили да је Загреб заузет 1945. године, а ослобођен 1991.?
Који је Загреб ослобођен 1991. године? Онај који је укинуо улицу Осмог маја и именовао Улицу баруна Тренка, њемачког шпијуна. Размишљања да НОБ и партизани уопште нису били потребни све више узимају маха. Наводно би Хрватска имала и Сплит, Задар, Ријеку и Истру и без партизана.
Заборавља се одлука побједника Другог свјетског рата да сви режими настали вољом фашистичких окупатора, укључујући и усташки НДХ, морају нестати и да се државе враћају у своје претходне оквире. Да није било партизана и НОБ-а, вратила би се Краљевина Југославија са свим неријешеним националним проблемима. Захваљујући НОБ-у настала је СФР Југославија као моћна државна заједница народа и народности која је осигурала мир, послијератну обнову, просперитет, индустријски, економски развој, развијено тржиште, свакако веће од тржишта данашње Хрватске.
У службеном протоколу у Јасеновцу, па чак ни у изјавама политичких званичника новинарима, није споменут Холокауст, а камоли геноцид на Србима. Службена политика добро је развила негацију геноцида над Србима.
Неспомињање Холокауста и геноцида над Србима не смета само онима који промовирају неоусташку политику. Само слијепац може негирати геноцид над Србима. Ако је било организовано неколико концентрацоних логора, ако су поубијана цијела села, очишћени цијели простори и ако то није геноцид, уз то кад доглавник усташког покрета Миле Будак изнесе политички декрет: „трећину побити, трећину раселити, трећину прекрстити“, ако то није геноцид, не знам шта је.
Као предсједник Републике Хрватске држали сте службене говоре у Јасеновцу који су посљедњих година укинути. Слажете ли се с том одлуком?
Службени говори нису се смјели укидати. У Јасеновцу, испред Каменог цвијета, у тој злокобној и мучној тишини, мора се знати, мора се гласно изрећи која је то идеолошка оријентација данашње државе. Јесу ли усташе ипак били добри момци? Или ипак нису? Који су народи и зашто страдали у Јасеновцу? Службени говори у Јасеновцу били би одраз наше културе сјећања, суочавања нас са самима собом, нашег цивилизацијског пута.
Након полагања вијенца, представници државе морају својим ријечима показати гдје смо ми као друштво данас, поготово с обзиром на данашње опасне друштвене појаве неоусташтва кад се млади не либе сплитским улицама корачати с позивањем и дозивањем Хитлерових савезника „ајмо, усташе“ или у Имотском гласно, масовно узвикивати усташки поздрав! Морамо признати да су неоусташке појаве у друштву отишле изван свих контрола. И не знам докле ће то ићи. Јер не видим гдје је и ко је та брана. Пола милиона политички неписмених Хрвата на концерту проусташког пјевача довољно говори.
У Јасеновцу најбруталнији начин убијања
Међутим, кад хрватске власти у ријетким ситуацијама баш нешто морају рећи о ужасима Другог свјетског рата, као за службени Међународни дан сјећања на жртве Холокауста, углавном се прича о ужасима у њемачком концентрацијском логору Аусцхwитзу. Радије говоримо о туђим злочинима, него се суочавамо са својима, с Јасеновцем.
И њемачки логори су била губилишта, али није се умирало на исти начин. У Аусцхwитзу је било индустријско убијање људи, а у Јасеновцу најбруталнији начин убијања – маљевима, ножевима. Изнад концентрацијског логора у Јасеновцу писало је: ред, рад и стега и људи су мислили да ће ту радити, заиста су се надали да ће бити спашени јер су убијани и по својим селима, по доласку, на путу до Јасеновца.
За разлику од прославе 80 година ослобођења од фашизма која је остављена на организацију удружења САБА РХ, прослава 30 година од војно-редарствених акција Бљесак и Олуја биће у организацији државног врха. Како данас гледате на ратне деведесете? Били сте једна од кључних политичких фигура.
Без војне акције рат се није могао зауставити, али нису се смјели догодити злочини. Говорим, наравно, о злочинима с хрватске стране. Грађани Хрватске српске националности на побуњеним подручјима су преварени, речено им је да остану у својим кућама, да им се неће ништа догодити, а онда су наишле неке барабе и поубијале немоћне старце. У Другом свјетском рату куће су се палиле за вријеме борбе, а деведесетих су се палиле послије борби, послије Олује, јер је власник српске националности.
Нажалост, Хрватска ни послије 30 година није успјела судски процесуирати одговорне за те разне злочине. До побуне Србе у Хрватској није требало доћи. Тадашња политика морала је узети у обзир сва политичка и друштвена кретања у Еуропи, у Југославији. Кад су долазиле делегације Срба из Хрватске у Предсједништво у Београду, питао сам Бору Јовића што Србија од њих жели: териториј Хрватске или српско становништво, што? Јовић ми је рекао „ма какви бре, Срби из Хрватске, не занима нас ни хрватски териториј, него 63 посто Босне и Херцеговине, што је било српско, што јесте српско и што српско треба остати“.
Након тога сам Бабићу, Зелембаби и Мартићу рекао да ће бити издани и продани од Београда. Српска делегација из Хрватске била је излуђена, индоктринирана, они су стварно мислили да могу направити неки историјски успјех и искорак.
Је ли службени Загреб довољно учинио да не дође до побуне Срба у Хрватској? Хрватским градовима већ су ходали црнокошуљаши, Срби су у градовима остајали без посла, без станова, Срби у Вуковару су нестајали, касније су почињени злочини у Госпићу, на Пакрачкој Пољани и другдје. Кад томе додамо жива сјећања на страдања Срба у Јасеновцу и националистичку реторику који су били изгледи да до рата не дође?
Хрватска није учинила довољно. Из Загреба су долазиле поруке које нису охрабривале Србе, а чим долази до таквих промјена, маса реагира. Поента с једне и друге стране, и Милошевићева и Туђманова, била је подјела Босне и Херцеговине. Милошевић је на мапи предложи Туђману бановинске границе из 1939. плус Цазин, Кладушу и Бихаћ. Побунио сам се против таквог начина подјеле сусједне, међународно признате државе, а Туђман ми је одговорио да ја не знам историјске силнице! Од тад почиње наш раскид.
Је ли по вашем мишљењу повратак Срба у Хрватску након Олује био оспораван?
Повратак није био оспораван, он је био заустављан. Владала је неискрена политика према Србима: декларативно се говорило да се жели повратак грађана српске националности, а кад кренемо од Карловца према мору, видимо да су сва села празна. Никоме није било у интересу да се Срби врате на своју паљевину. Чак напротив биле су акције заузимања српске имовине, кућа, земље. И дан-данас кад слушамо поједине саборске заступнике, за све су им Срби криви, а они у томе свему остварују свој велики материјални интерес. Чим је неко Србин, одмах је четник.
