Романије - Љубав побјеђује! 
Црква Светог пророка Илије на Сокоцу (Романијска Лазарица), грађена је од тесаног камена од 1876. до 1882. године. Познато је да су неимари за зидање соколачког храма користили камен из праисторијских тумула и стећке са саме градине на којој се црква и данас налази. Материјал за изградњу соколачког храма доношен је и са локалитета Црквине у Бјелосављевићима, гдје се налазила чувена православна црква из 14.вијека, која се у више наврата помиње у дубровачким списима. Изградња цркве на соколачкој градини пресудно је утицала на помјерање природног сједишта из Подроманије у Соколац.
Цркву је освештао 1.августа 1881.године Сава Косановић, свештеник и писац, учитељ и управитељ мушких школа и катихета у Сарајеву, први српски митрополит Дабробосанске епархије.
Црквена архива пострадала је од 1906. до 1980.године, а током Првог свјетског рата (1914–1918) потпуно је уништена. Уз цркву је својевремено постојала једна школа и неколико других зграда, које су користили свештеници. Једна зграда, која се налазила уз друм, издавана је под кирију. Такође, црква је посједовала и земљиште које су користили пароси. За све црквено имање црквена општина је платила (1923.године) око 1.950 динара пореза.
Током Првог свјетског рата, осим што је уништена архива, црква је претрпјела велика оштећења која јој је нанио окупатор. По завршетку рата, црквена општина под вођством својих вјерних свештенослужитеља настојала је да избрише немиле трагове које су оставили осиони агресори на цркви и осталим црквеним зградама. На првом мјесту црквена општина је повјерила израду новог иконостаса академском сликару Роману Петровићу из Сарајева, који је свој задатак успјешно обавио. Тих времена народ је сваког празника полазио на свето богослужење, а најбројнија посјета била је уз празнике Господње и Богородичине и на дан Светог пророка Илије, коме је овај храм посвећен.
Априла 1941. године, када је Њемачка напала на Југославију, страдали су многи храмови, а један од њих је Црква Светог пророка Илије у Сокоцу. Бомбардовали су је њемачки авиони; у пожару је страдао живопис и иконостас са црквеним инвентаром. Истовремено, усташе су у парохијском дому уништиле црквену архиву. Због усташког терора свештеници и вјерници напустили су парохију и склонили се у Србију. Соколац је у том тешком пожару страдао. По завршетку рата народ се враћао на своја огњишта и затекао углавном згаришта. Затекли су и готово уништену цркву, коју је непријатељ током рата претворио у шталу у којој је држао коње. Са парохијанима се у Соколац вратио и свештеник Вељко Мијатовић, кога су стријељали партизани 1946. године. Други свештеник Милош Јевђевић напустио је свештеничку службу, тако да је парохија остала без сталног свештеника. Протојереј Славко Трнинић је 1947. дошао на Соколац, затекао је руиниране унутрашње зидове у светом храму, а од иконостаса није било ништа. Сав инвентар био је дјелимично спаљен, уништен или опљачкан. Великим својим трудом Трнинић је уз помоћ црквеног суда успио да оспособи оскрнављени храм за одржавање богослужења и све свештенорадње. Он је 1949. године извршио освештење овог храма и од тада, послије осам година паузе, обнављају се службе у цркви.
Комунистичке власти биле су непријатељски расположене према православној вјери и њеним светињама. Тако су у периоду 1946–1949. Цркву Светог пророка Илије комунистичке власти користиле као житни магацин. У том истом периоду однос власти према католичким и муслиманским богомољама био је сасвим другачији. Муслимани и католици слободно су испољавали своју вјеру, док то православцима није било дозвољено.
Протојереј Трнинић није се дуго задржавао на Сокоцу, па је протојереј Драгољуб Савић од 1949. до 1967. опслуживао парохију, али му власти нису дозволиле да доврши богослужење. Доласком јереја Милосава Видаковића за сталног пароха, 1967. године, ситуација се значајно промијенила. Тада је обновљена црква и парохијски дом. Мало освештење цркве извршио је на Покров Пресвете Богородице (1971) митрополит дабробосански Владислав.
Припремајући се за прославу 100 година цркве, црквена општина Соколац је уз помоћ парохијана и Митрополије дабробосанске омогућила да се изврше неки значајни радови на овом светом објекту. На под су постављене керамичке плочице и урађен нови иконостас. Дуборезац Миливоје Рудовић из села Јеловци код Хан Пијеска од јаворовог дрвета израдио је иконостас. Иконе на платну је израдио Драгослав Аксентијевић, академски сликар из Београда. Нови иконостас је 1981. освештао митрополит Владислав.
Током рата у БиХ (1992–1995) умро је митрополит Владислав, у избјеглиштву у Србији. За митрополита дабробосанског изабран је епископ далматински Николај (Мрђа). Због ратног стања митрополит Николај је (привремено) пренио сједиште на Соколац, а тиме је Црква Светог пророка Илије постала саборна. Одлуком митрополита Николаја, Црква Светог пророка Илије 1993.године названа је Романијска Лазарица.
У мају ратне 1994. у цркви у Сокоцу служили су патријарх српски Павле и патријарх московски и цијеле Русије Алексије II.
