ЈУНАШТВО ДОСТОЈНО РОМАНИЈЕ: Драгољуб Драго Мачар (1953-1992)

Међу соколачким херојима који су први погинули у Одбрамбено-отаџбинском рату био је Драгољуб Драго Мачар, припадник Друге романијске моторизоване бригаде, капетан прве класе, геометар по занимању.

Драго је један од најзаслужнијих људи у припремању српског народа са сарајевско-романијског простора за одбрану вјековних огњишта током грађанског рата у БиХ (1992–1995). Прије почетка рата био је резервни капетан Југословенске народне армије. Повјерени су му врло тешки и ризични задаци. Рат је дочекао на мјесту геометра у Општини Соколац и на положају команданта штаба територијалне одбране, која ће ући у састав Војске Републике Српске.

Не смијемо заборавити да је Драго изгубио живот у првим данима рата, да је, као старјешина, показао како се брани слобода. Није се двоумио у тим тешким временима. Отишао је тамо гдје одлазе истински родољуби, тамо гдје могу само они који су спремни смрти гледати у лице. Показао је многима који су се скривали од рата, да је кукавичлук тежи од смрти. Часно је и тихо живио, безгласно испољавао своје невоље. С осмјехом је у смрт отишао.

Када је у мају 1992. формирана славна Друга романијска бригада, командант моторизованог батаљона био је Драгољуб Драго Мачар. На први велики ратни задатак, да деблокира опкољено српско становништво у Горажду, моторизовани батаљон креће 2.јуна 1992.године. Моторизована колона нападнута је у селу Кукавице ниже Рогатице. У борби са Муслиманима Романијци су енергично узвратили и противници су се разбјежали.

У ноћи између 2. и 3. јуна моторизована бригада горе је батаљон стиже близу Горажда. Возило команданта Драгољуба Мачара наишло је на противтенковску мину и тешко је рањен. Рањени су и командири чета Марко Јовановић и Љубомир Ерић. Рањени су пребачени у Подроманију, гдје је Драгољуб Мачар подлегао ранама. Јуначки је положио свој живот за одбрану српског народа и стварање Републике Српске.

Драгољуба Драга Мачара Предсједништво Републике Српске одликовало је Орденом Немањића и Орденом Милоша Обилића. Иза себе је оставио супругу Савку – Славицу, сина, кћерку, сестру, оца и мајку. Отац и мајка су преминули послије његове погибије. Пред своју смрт, његов отац Мића и његов син Младен поклонили су земљиште у Драговом родном селу Озерковићи Српској православној цркви за градњу манастирског комплекса, који је данас један од значајнијих соколачких вјерских и културних објеката.

Милорад, његов покојни отац, достојанствено се држао у тренутцима када је јединца у вјечно почивалиште испраћао. Пожелио је тада, у великом болу, да се српско ратно умирање заустави на његовом сину. Те велике ријечи очеве остаће да се памте и препричавају на романијским просторима. Заборавити их је преголем гријех.