Породични сукоби могу имати много облика, од свакодневних препирки око хране, спавања и школских обвеза до надметања међу браћом и сестрама, драме с пријатељима која се прелијева у дом те несугласица око времена пред екранима, избора одјеће или расподјеле кућанских послова.
Сукоби су дио живота, али постоје начини да их ублажимо и претворимо у прилике за повезивање.
Аутор награђиване књиге Playful Parenting, Lawrence J. Cohen, за Psychology Today подијелио је три једноставне, али учинковите реченице које родитељи могу увести у свакодневну комуникацију.
Свака од њих може помоћи у смањењу напетости и јачању међусобног разумијевања у породици.
„Како то можемо исправити?“
Дјеца која повриједе друге често се траже да се испричају. Но присилне исприке ријетко доносе стварно жаљење и неријетко дјелују неискрено, што сви инстинктивно осјећамо. Нека дјеца чак и одбијају рећи „опрости“ кад им то намећемо, иако би у властитом ритму можда и изразила суосјећање, пише Индеx.
Умјесто наредбе да се испричају, корисније је питати: „Како то можемо исправити?“. Та реченица преусмјерава пажњу с кривње на поправак односа и потиче дијете на размишљање о посљедицама властитих поступака. Дјеца притом уче социјалне вјештине, али и осјећају контролу над ситуацијом, што смањује отпор.
Ако дијете не жели поправити ситуацију, то је често знак да се осјећа посрамљено, љутито или кажњено. Потребно му је дати простор и разумијевање, како би у свом времену дошло до точке у којој ће бити спремно за поправљање односа. С друге стране, дијете које је повријеђено такођер треба вријеме да изрази своје осјећаје и доживи потврду да су они важни.
„Пронађимо рјешење које свима одговара“
Сукоби често настају када се потребе учесника међусобно сукобљавају – родитељ треба мир, дијете жели скакати, једно дијете жели све кексе, друго жели барем један. Умјесто да одлучимо чије потребе су „важније“, можемо покушати пронаћи компромис.
Реченица „Пронађимо рјешење које свима одговара“ помиче фокус с надметања на сурадњу. Дјеца тада уче да њихова потреба није важнија од туђе, али ни мање важна, те сви заједно траже опцију која узима у обзир различите потребе.
„Испробајмо један експеримент“
Умјесто да се боримо за контролу, родитељи могу користити приступ договорених експеримената. Тај приступ омогућује дјеци и одраслима да заједно тестирају рјешења у стварном животу, уз договорене временске оквире и отвореност за прилагођавање.
Као примјер, аутор је издвојио проблем времена пред екраном који се може ријешити тако да се договори тједни експеримент, примјерице одређени број минута дневно. Након тједан дана, сви чланови породице дијеле дојмове и одлучују што ће даље.
Након тога може услиједити други експеримент, примјерице, два тједна без ограничења, како би се заједно процијенило како то утјече на понашање, расположење и динамику у кући. Кључно је да сви знају да је ријеч о привременом договору и да су дио процеса.