Романије - Љубав побјеђује! 
Кад сам ономад цитирао једног озбиљног човјека који је рекао да је „посао политичара да варају, петљају и краду, а посао тужилаца и судија да то спречавају“ и да он зато „не жели да сједи у друштву са судијама и тужиоцима, јер их сматра најодговорнијим за стање у којем се налазимо“, нисам очекивао да ће се послије само неколико мјесеци на најдиректнији начин показати колико је у праву.
Наравно да је оно што показује колико је у праву хапшење градоначелника Теслића и лидера Српске демократске странке Милана Миличевића под оптужбом за политичку корупцију и „куповину“ одборника.
Наравно да свако треба да буде гоњен ако је прекршио закон и нико не смије да буде амнестиран од одговорности, камоли било који политичар, али у овом случају неке ствари озбиљно заударају и потпуно оправдавају тврдњу да судије, а прије свега тужиоци, свој посао не раде како треба.
А зато што не раде свој посао, не само да не треба сједити с њима, већ их не треба поздрављати, од њих треба окретати главу, а кад се пролази крај њих, треба запушити нос и понашати се као да сте угазили у фекалије или народским језиком – у говно.
Не раде свој посао како треба зато што су прије Миличевића или бар упоредо с њим на оптуженичкој клупи требали да заврше многи, многи други. Од оних који су похарали „Шуме Српске“, преко оних који су дали десетине и стотине милиона за пропале пројекте и нефункционалне софтвере, затим оних који су одговорни за пропаст банака у РС, оних који су произвели аферу „Вијадукт“ и друге међународне арбитражне спорове који ће Српску коштати стотине милиона марака и оних који су ресурсе Српске давали бјелосвјетским олигарсима да би данас од њих за стотине милиона откупљивали оно што су им прије тога уступили џаба. Али прије свих њих, иза решетака би требало да се нађу корумпирани тужиоци и њихови сарадници који су селективном правдом цијело друштво довели у стање које је најбоље описао италијански новинар и писац Kорадо Алваро ријечима: „Најгори облик очаја који може завладати у једном друштву је сумња да је узалудно живјети поштено.“
Али, пошто се бојим да ми у суштини не желимо да живимо поштено, већ желимо само да нас не ухвате, треба избјећи патетику, поготово зато што постоји неколико непознаница и неодговорених питања када се ради о хапшењу предсједника СДС-а. Питање није одакле му 400.000 марака, зато што је приватна амбуланта његове супруге само за посљедње три године приказала скоро пола милиона марака добити, а сам Миличевић је као први човјек Теслића за посљедњу деценију примио исто толико пара на име плате. Дакле, није питање одакле му, али јесте питање што ће му толике паре у кући?! Иако није незаконито држати своје паре у кући, ипак се јавља црв сумње да је толики кеш можда требало да послужи за оно што му се ставља на терет, тј. за куповину „папака“. Али тај црв сумње и то да је кеш „можда требало да послужи“ ни приближно није довољан разлог за хапшење, тако да је већ у старту јасно да се иза потеза тужилаштва крију неки други мотиви који су неодвојиви од политике.
О чему се ради? Није непознато да је Миличевић у посљедње вријеме био на мети унутарстраначких противника који су му замјерили одлуку да СДС у Народној скупштини подржи вето српске чланице Предсједништва БиХ Жељке Цвијановић. Ти унутарстраначки противници полујавно су тврдили да за смјену првог човјека СДС-а имају подршку званичног Београда, који Миличевићу замјера вербалну подршку студентима дату након великог мартовског скупа у Београду. Када се све то узме у обзир, као и чињеница да је суд одбио захтјев тужилаштва за одређивање притвора и Миличевића пустио да се брани са слободе, намеће се питање како ће се хапшење, пуштање и све што је рађено протеклих дана одразити на унутарстраначке прилике у СДС-у. Логичан закључак је да све иде Миличевићу у прилог и да су сазивање ванредне сједнице Скупштине СДС-а и захтјеви за његовом смјеном обесмишљени и осуђени на неуспјех.
То даље значи да су његови опоненти доживјели пораз, а ако су они заиста уживали подршку званичног Београда, то значи да су пораз доживјели и они који су им давали ту подршку. Уз хипотезу да се иза акције тужилаштва крију политички налози власти у Српској и уз чињеницу да је резултат акције то да је ојачан Миличевићев унутарстраначки статус и поражени његови противници, то онда значи да је власт Српске произвела акцију у којој је поражен званични Београд. Са друге стране, крајњу конфузију изазива то што званични Београд (а зна се ко се под тим подразумијева), јавно гаји изузетне односе са званичном Бањалуком (зна се и ко се под тим подразумијева), тако да се поставља опет хипотетичко питање с којим мотивима је званични Београд аминовао рушење Миличевића и довођење на његово мјесто некога из плејаде функционера СДС-а који према актуелној власти у Српској и њеном првом човјеку имају много ригиднији став него Миличевић?!
Конфузно, зар не?! Све док се не схвати да је у политици као у огледалу, све је супротно од праве слике, лијево је десно, десно је лијево. При томе је у овом конкретном случају основно питање само то да ли су тужиоци корисни идиоти или само идиоти. Тачка.
П.С. Не брани се БиХ монтираним процесима против предсједника Републике Српске, али не брани се ни Република Српска монтираним процесима против лидера опозиције, а поготово против лидера Српске демократске странке. Уз укинути грб и химну, СДС је њен трећи најзначајнији симбол и рушење те странке или њено побосанчење представљало би најкрупнији корак ка потпуном урушавању Републике Српске. То је и Бобију јасно. Ваљда.
