Божана је рођена на Божић 1932. године, на Дан Христовог рођења, који јој је у крштеницу име „уписао“. На тај свети дан рађају се дјеца чије животне путе прати свјетлост божија. Из својих Грбића удаја је одвела у честити дом Млађена Ђерића, у рогатичко село Пуале, удаљено од њеног родног села сат и по хода. Крепка старица гази деведесет четврту годину живота, пркоси болести и терету година, окружена пажњом кћерке Воје, синова Милована и Јована, унука и праунука. Примила нас је у дому својих синова у Рогатици, у Улици „Кнеза Дабижива“, с осмијехом из којег зрачи необјашњива благост.
Расла је Божана испод Деветака, планине која надвисује села Соколовиће, горја на којем сунце оставља посљедње трагове свјетлости на крају свог дневног путовања. У родним Грбићима, сраслим с темељима Деватак планине, провела дјетињство, ведре и тегобне године дјевојаштва. У дому својих родитеља – Луке и Савке – Саје Кнежевић, стасала у дјевојку за удају, коју је жељела свака кућа домаћинска.
Имала је само девет година када је почео Други свјетски рат. Као дјевојчица гледала је како „хорде зла“ газе Соколовиће, њене Грбиће, чији су становници били вјерни Краљу и Отаџбини. Због тога су били „трн у „оку“ партизанској војсци и, наравно, усташама. Запамтила је Крстовдан, 1943. године, када су партизани до темеља спалили куће у Грбићима. Становништво се склонило у збјегове. Нису убијали нејач, а да су се домогли оних што пушке носише, ко зна шта би било. Била је и у колони невољника који су, у вријеме „Францетићеве офанзиве“, са Романије кренули према Дрини и Србији, да тамо траже спас од усташког ножа. Никада не може заборавити Стари Брод и покољ српске нејачи поред Дрине. Њени су се домогли чамца и избјегли злу судбину. И данас јој у снове долазе језиви призори халакања и оргијања црнокошуљаша, а посебно поглед према стијењу изнад ријеке, тренутак када су двије кћери Сима Радовића, да би избјегле усташку каму, са стијене, у загрљају полетјеле и нестале у помахниталим таласима Дрине. Боравили су у селу Блаце, гдје их пронашо њен отац Лука. На коњу дојахао, прешао преко Дрине, и нашао своје. Донио, прича Божана, пуне вреће хљеба, нахранио их и повео кући.
– Сјећам се, моја родица Јованка и ја смо биле немоћне, нисмо могле дуго ходати, па смо наизмјенично јахале коња. Стигли смо у пусто село, мушки у шумама, прогоњени као звијери, а ми немоћни, с мајкама, на згаришту, без куће и кућишта, али у нади да ће зло проћи, прича Божана.
Стигла је слобода, али и у првим послијератним годинама није било мира у Соколовићима. Злогласна УДБ-а је прогонила оне што осташе вјерни Краљевини, међу којима је био и њен отац Лука. У оковима су се нашли и потомци Краљевих војника, који у рату ни пушку нису могли носити. Памти Божана хајке удбаша по странама Деветака и ноћ када су, изнад кућа Кнежевића, ухватили најпознатијег међу прогоњеним – Арсена Петрушића. Но, и то се преживјело. Живот је кренуо даље, својим током, јер, како кажу – „давно су уписани путеви којима се мора проћи“.
Кћерка јединица, окружена љубављу своје браће – Вељка, Неђа, Радомира, Данила и Крста, била је на мети бројних просаца, виђених момака, али Млађо из Пухала је имао највише среће.
– Виђали смо се Млађен и ја на сијелима, прелима, романијским теферичима, на Борикама, на Илиндан, под Црвенком, на Петровдан, а најчешће на Црквинама, гдје је некад давно била црква, мјесту на коме се данас налази прелијепа богомоља. Дошао Млађо са својима да ме проси, а ја нисам била код куће, већ код тетке у сусједном засеоку. Снаха Стојка, супруга мог брата Вељка, дошла да ме тражи. Вели: „ Момак дошао, а ти у селу. Брзо долази кући!“ Све је тог дана договорено, моји родитељи и браћа су дали благослов и тако ти ја из својих Грбића, у сватовској колони, уз пјесму и чајово машалање, дођем у свој нови дом, у Пуале. Било је то 1954. године. Примили ме добро свекрва Зорка и свекар Миливоје, према мени се односили као моји родитељи, од своје дјеце ме нису одвајали. И ја сам поштовала њих, устајала раније, прије свих, да ватру наложим, каву скувам и остало што је млада трабало да уради када почиње нови дан. Свекра увече дочекивала, изувала га и ноге му прала. Било тако вријеме , говори старица, а глас јој громак, као у двије деценије млађих жена.
Божана памти, скоро у детаље, преноси сјећање на маладалачке дане у својима Грбићима.
– Након напорног дана, тешких послова на имањима, окупљали смо се на прелима и сијелима. Понесемо игле да плетемо, али када се огласе фрула и двојнице, потече коло, заборавимо на ручне радове, ухватимо се у коло . Момци и дјевојке поскакују, чује се пјесма и надпјевавање, а, богме, укрштају се и погледи момачки и дјевојачки, који казују ко се коме допада. Старије жене, наше мајке, баке, стрине, из прикрајка, пажљиво су пратиле шта се ради у колу и ван њега. Било је то вријеме када су дјевојке морале пазити шта раде, како се понашају, да не би осрамотиле своју кућу. Данас је све другачије, мој синко.
„Тешка“ је била, како на Романији кажу, Млађенова кућа, а мисли се, прије свега, на то да се морало напорно и много радити, у пољу и на њиви, од зоре до мрклог мрака. Жене су упоредо ишле са мужевима. Ујутро, у кућу, “женске“ послове посвршавати, а након тога, раме уз раме, обављати тежaчке послове са мушким члановима домаћинства. Било је много посла и у Млађеновим воћњацима. Ваљало је на вријеме шљиве обрати, у каце поспремити, а потом данима, на малом казану „чучавцу“ пећи ракију шљивовицу, за зиму спремити све што је потребно, јер, кад притисну сњегови, а село остане одвојено од путева и градова, да самује у сметовима, ниси могао нигдје, већ само до штале да се стока нахрани.
Посебно је било занимљиво чути Божанину причу о животу жене на селу у том далеком времену.
– Жена на селу је, у то вријеме, мој синко, била и женско и мушко. Нимало не гријешим кад то кажем. Није било посла који није радила. С зором је устајала, све по кући поспремала, а мушкарци су имали обавезу само да раде на имању, за остало их није било брига. Ако је требало воду донијети са бунара, „брема“ је била на женским плећима, прије изласка на испашу, ваљало је краве и овце помусти, помужено млијеко у колибу „разлити“ у карлице; то су ти они суди од дрвета које су нам Каравласи продавали; доручак спремити за чобане и остале укућане, а затим на њиву, придружити се мушкој чељади. Жена је тада поштовала своје ђевере, јетрве и заове како рођену браћу и сестре, а посебно домаћина куће. Знало се, тада, ко је главни у кући пуној чељади. И по петорица браће су тада често живјели у заједници и знало се шта ко треба да ради у току дана. Послије вечере, домаћин је диктирао сутрашње обавезе. Када је ријеч ко ће бити глава дома, нису године живота биле пресудне, већ мудруост, сналажљивост и бистроумност оног који наређује и кућом управља. Његова ја била посљедња у свим договорима; он би одлучивао када стоку треба продати, водио рачуна о плаћању држави пореза и нареза, у град одлазио о пазарном дану, кућу у свему представљао, па и онда када би требало момке из куће женити, са којом кућом домаћинском се ородити. Жене су ћутке радиле, без поговора слушале наређења. Љети рнбачиле у пољу и на њиви, често рађале међу браздама и у откосима. Очеви су се бескрајно радовали синовима, пушке су пуцале када су се рађали, а радост доласка на свијет женске дјеце скоро да се није могла ни осјетити. Неријетко би жене које су рађале женскиње, морале да трпе тешке увреде од супруга, свекрве и свекра, биле криве што им је Бог подарио дјевојчицу, а понекад су се , због тога, морале вратити у дом својих родитеља. Данас, фала Свевишњем, то није тако . Женска дјеца су право благо. Она су уз мајку и оца до посљедњег трена њиховог живота. И мој примјер то говори. Зими су се мушкарци одмарали, нешто би око стоке урадили и залегли на сећију, поред ватре, а жене би и даље биле на ногама, храну припремале, преле и плеле одјећу за све укућане. Посебно тешке обавезе су имале приликом прославе Крсног имена – свеца заштитника куће, нарочито ако је слава падала у зимско вријеме; госте дочекивала, а неки би по три и више дана остајали у гостима. Домаћин би са кумом и пријетељем пио и сједио, а домаћица би их дворила, јело припремала, у штали стоку намиривала. Остало је да се препричава згода на једној слави домаћинској у овом крају. Кум је са кумом домаћином три дана пио, мезио и сједио, а домаћица их гостила и све друге послове радила. Дојадило куми, преко главе јој обавеза. Пошла да стоку намири, па ће куму: „Куме, ако икад кући пођеш, богати, поздрави ми куму“!Тако је то било некада, мој синко, када се жене ништа нису питале, а данас воде главну ријеч. Видим, ове младе брачне парове када улицом пролезе, отац носи дијете, а мајка буљи у телефон. Мужеви све раде, а оне опет незадовољне. Част изузецима, али у већини бракова жене командују. Видим ове данашње жене, мало, мало, па дограђују нокте, а ми, јадне, нисмо имале кад ни да их љуцки одрежемо. Данас дјецу гањају са шерпицом по дворишту и нагоне их да једу, а наша су сама кад огладне улијетала на врата и тражила да им се шта стави на кору љеба и сва срећна настављала са игром.
Тако казује старица Божана о тегобном животу жене у времену давном, а на помињање рађања потомака, старичино лице прекри блажен осмијех. С разлогом, јер рађање дјеце у дом уноси посебну радост, додатну хармонију у браку, оплемењује везу супружника.
– Јована и Воју сам родила у кући, далеко од породилишта. У селу је увијек било жена које су знале урадити оно што и бабица у болници, непогрешиво, без бојазни да ће нешто по злу кренути. Милована, најмлеђе дијете, родих у рогатичком породилишту. Сви, Богу хвала, израстоше у добре људе. Ишли, до четвртог разреда, у школу у Берковићима, а осмољетку завршили на Борикама. Добри су и примјерни ђаци били. Млађо и ја смо им омогућили да иду и на више школе. Мој Јован је доктор, ради у Београду, Воја је била службеник, а Милован је запослен у Електродистрибуцији. Поносим се њима, а то је за родитеља срећа највећа, јер, како оно веле – ако дјеца нису боља од тебе, узалуд си живио. Свако дијете има своје мјесто у мајчиној души, казује старица.
Добри домаћин Млађен, са којим је у браку проживјела 64 године, овоземаљски живот је напустио 2018. године. Каже Божана да је био добар супруг и родитељ , никада глас није подигао, али да није имо ни разлога за љутњу, јер је била вјерна и вриједна супруга, спремна да ради све кућне послове, али и оне које зовемо „мушким“. Знала је, како вели, што је ријетко која жена радила, стајати на сијену, мајсторски га уобличити на врху, да му киша није могла ништа, као нејвјештији мушкарац.
Старица храбро носи терет година. У деведесет четвртој су јој свакодневно игле у рукама. Уплиће вунене нити, плете чарапе, вјеровали или не, без наочара. Тако прекраћује вријеме, лакше подноси болест. Тугује за Пауалама, малом селу, окруженом чаробном природном љепотом, у коме у току зиме нема нико. Љети се враћају млађи, да уклоне коров, који све агресивније „насрће“ на куће, штале и колибе. Срећна је што су потомци – синови и кћерка, уз њу, да помажу. Милован је ту сваки дан, а кћерка Воја, из Сокоца долази да буде с њом сваког петка, суботе и недјеље. И Јован долази из Београда, позове телефоном да се чује и поразговара са мајком. И снаха Слађа има посебно мјесто у Божанином срцу. И зет Ненад често је посјети и интересује се за њено здравље. Посебна радост су јој унуци . Има их четворо – Милицу, (живи у Милану), Милоша, (живи и ради у Тексасу), Мирка и Николу. Мирко је на Палама, а Никола у Сокоцу. Има Божана шесторо праунучади – Кристину, Милу, Душана, Луку, Мирку и најмлађу – Ленку, рођену крајем јуна ове године. Каже да јој се још није испунила велика жеља да ожени свог најмлађег сина – Милована. Милован, увијек спреман на шалу, на ове ријечи, шеретски додаје: „Оженио бих се, мајка, али се бојим да ти срце неће издржати“. А мајка, кроз смијех, вели – „Ожени се, сине, и не сикерај се за моје срце“.
И на крају, постависмо старици оно, уобичајено, новинарско питање – Како дочекати дубоку старост, а остати добар човјек, поштовати људска и божија правила ?
Божана нам рече оно што би сваки човјек морао имати на уму у животној свакодневици, у младости, али и у позним годинама живота: „Старост је тешка, понекад и несношљива. Живот може и додијати, посебно ако старачке дане проводиш у самоћи. На срећу, то нисам доживјела. Колико је год живот дуг, требало би га проживјети часно, поштено, не радити оно што не желиш да други чине против тебе. Вриједиш онолико колико доброте оставиш иза себе, колико те племенитости остане да живи у твојим потомцима, јер живот може бити дуг, али је срамота увијек дужа. Она годинама, као најтежа болест, притишће живот насљедника.
