Прошло је већ више од деценије када је мој велики пријатељ Рајко, велики човјек и Србин у пуном смислу те ријечи, економиста чијих се стручних услуга ни Милово Министарство економије није могло одрећи, пророчански наслутио и упозорио да је све ово наше „пошло низ Пишине стране”!!!
Нијесам се пуно упуштао у стручну елаборацију тог његовог песимизма јер су му аргументи били тврђи од морачке обале, али ме је живо интересовало гдје су те проскрибоване „Пишине стране”? Зајахујући, онако крупан и распојасан, на бицикл марке „Рог”, стар и крпљњен безброј пута, широко је одмахивао руком и говорио: „само се окрени око себе, и то ти је то”! Морам да признам да сам, и поред његове врсне, стручне и високоинтелектуалне анализе, доста тога приписивао неком његовом унутрашњем отпору и незадовољству, али, како је вријеме пролазило, његове пројекције су ми се све више чиниле утемељеним .
Трачак наде да ће тридесетавгустовска смјена донијети бољитак, расплинуо се као прамен измаглице под подневним сунцем. Све чиме смо окружени, политика, привреда, култура, јавно мњење… одише тешким лудилом и хаосом, а они којима смо повјерили наду у оздрављење више воде рачуна о самодопадању него о нашем пропадању. „Огледалце, огледалце, кажи ми на свијету најљепши ко је”, као да говори, (не говори него вришти), свако њихово појављивање, обраћање и тумачење курса којим плови наш трошни и тонућу склон чамац. А званични оркестар, као и на „Титанику” док је тонуо, свира један те исти плес.
Мој пријатељ Рајко одавно већ води економију и пореске књиге Светога Петра, а сваки дан без њега му је свједок колико је дубоко био у праву. И куд год да се нормалан човјек, без навијачких страсти, окрене: панорама једна те иста. Пустињски пејзаж, без назнаке да негде има зелене оазе и бунар питке воде. Или, како би мој весели Раџа, док бициклом јури небеским плаветнилом, довикнуо: „Пишине стране, брате, рекох ли ти”!
И рече, али очито немаде коме.
