Десетогодишња Валентина из Сокоца враћена је са ивице живота и смрти и уписана у историју медицине у Србији и региону јер је прво дете коме је уграђена срчана пумпа, тзв. трајна механичка потпора срца. Док је девојчица, која је хеликоптером транспортована из Републике Српске, одржавана у животу на машини која јој је замењивала и срце и плућа, многи у Београду и Бањалуци нису спавали да би се све коцкице сложиле и што пре било урађено једино могуће да дете остане живо – уграђена срчана пумпа. Валентина је сада добро, а живот дугује тиму лекара из Института за мајку и дете „Др Вукан Чупић“ у Београду и Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње“, који су заједно извели подвиг.
Животна драма породице Млинаревић дошла је потпуно ненајављено минулог октобра, кад се њихова мезимица Валентина спремала да крене у школу. Девојчица је била трећи разред основне, здрава и права, како се чинило, још од рођења, на ком је добила чисту десетку.
– Био је петак, 18. октобар, око пола 12, кад је Валентина пала у несвест. И одмах у хитну дома здравља у Сокоцу, па хитно у Клинички центар Источно Сарајево. Тамо, нажалост, немају дечјег кардиолога, али ту се задесила др Ружица Боровић из Бијељине, што је срећа у несрећи. Не говори нам ништа, али по њеном лицу схватамо да је озбиљно. Нон-стоп је на телефону, да би нам око пола шест рекла да дете хитно мора на Институт за мајку и дете у Београду. Шок! Никад никакве проблеме није имала, ни назнаке – казује за Курир Валентинин отац Драженко Млинаревић у Институту за мајку и дете, само што је у интензивној видео ћеркицу, док мајка Ивана додаје:
– Долазимо у један сат по поноћи, ћерка одмах у интензивну негу, ја остајем. Велики стрес, шок, никога не познајемо у Београду…
Испоставиће се да је дијагноза – дилатативна кардиомиопатија, урођена слабост леве коморе срца и, нажалост, сигуран пут у смрт, ако се нешто не предузме. Од тада је Валентина пацијент Института. Уграђен јој је и дефибрилатор, одржавана је терапијом, ишла кући, долазила у Београд. Међутим, недавно јој се стање нагло погоршало. Пребацују ју је у Београд, где се, мимо свих очекивања, схвата да је у терминалној фази. Времена више нема. Усред ноћи нагло погоршање.
– Морали смо да је интубирамо и започета је механичка вентилација. Међутим, читава циркулација почела је да попушта, детериорација читавог организма и уз примену свих могућих лекова, ни механичка вентилација није била довољна. Девојчица је пребачена на ЕЦМО – екстракорпорарну мембранску оксигенацију, која замењује функцију и срца и плућа. У последњем моменту је спасена – каже за Курир проф. др Владислав Вукомановић, директор Института за мајку и дете.
Био је то уторак, 8. јул, када је Валентина остала жива захваљујући машини која је радила уместо њеног срца и њених плућа. Знали су да је то крај. Дете срце више нема. Неопходна је трансплантација, која је и немогућа у том тренутку. А не могу да је пусте да умре! Тад креће нова драма, у коју се укључују лекари са „Дедиња“. Много су срчаних пумпи уградили, али детету никад. Нико није у Србији, па ни у региону. Чак и немају пумпу за децу.
– Од тог уторка била је на тој тзв. краткорочној механичкој потпори циркулацији (ЕЦМО) наредних шест дана, током којих смо гледали да ли ће се њени системи органа опоравити и стећи услови да постане кандидат за ту тзв. дугорочну потпору циркулације, односно пумпу – прича за Курир дечји кардиохирург др Иван Диздаревић из Института за мајку и дете.
Успевају да подигну Валентинин организам. И тад ова прича налази другу срећу у несрећи – Валентина је крупније грађе.
– Без помоћи колега с Дедиња, који су у томе врло верзирани, не би успело, пошто оваква процедура захтева огроман рад и пре и после саме уградње јер је то компликована прича. А нарочито је компликована зато што немамо искуства и сам уређај који смо јој уградили у суштини није предвиђен за децу. Али, срећом, девојчица је крупна, па смо могли. Чак је и у Европи у свега неколико случајева тај конкретни уређај уграђен деци – објашњава др Диздаревић, који је у понедељак, 14. јула, био у тиму две здравствене установе чији је рад сад уписан златним словима.
Захвалност
Родитељи су неизмерно захвални свим здравственим радницима и свима који су помогли:
– Прва која нам је првог јутра у Београду изашла у сусрет је др Сташа Красић, од првог дана је с нама. Највећа захвалност и проф. Вукомановићу, др Диздаревићу, екипи са Института „Дедиње“, медицинским сестрама. Желим свима да захвалим, извињавам се ако некога заборавим. Хвала свим дивним људима, Фонду Републике Српске, хеликоптерском сервису Српске, свима који нам дају подршку, фамилији, породици, комшијама…
А предводио га је кардиохирург доц. др Саша Боровић са Института „Дедиње“, кога добијамо телефоном с другог континента.
– Девојчица је била у завршној, терминалној фази срчане слабости, угроженог живота. На „Дедињу“ имамо искуство са одраслима, а први пут у Србији, а мислим и у региону, у педијатријској популацији се уграђује ова пумпа. Посебност нашег подухвата је не само у томе што је дете добило ту пумпу, што се ради само у најквалитетнијим центрима света, већ и што су два тима, из две болнице симултано, синхронизовано радила да би пацијенткињи пружили најбољу могућу здравствену услугу – наводи за Курир др Боровић.
Операција је трајала два и по сата. Девојчица је сада стабилно.
– Пумпа ради без грешке, број лекова који се примењују за јачање срца постепено се смањује, девојчица је комуникативна – истиче проф. Вукомановић.
Ово је само прелазна фаза и мост до трансплантације срца.
– Сада ће дочекати трансплантацију срца, што не би било могуће да пумпа није уграђена. Намена пумпе и јесте да пацијенту да времена и да организам буде у добром стању да се уради трансплантација. У адултној популацији пумпа у 60% случајева траје пет и више година. Али нама није намера да траје толико, него да пацијенткиња расте, буде у добром стању и дочека трансплантацију срца – наводи др Боровић.
Родитељи су свакодневно уз Валентину, а код куће је чека млађи брат. Девојчица је, каже мајка, која о врату носи ћеркин поклон – срце с натписом „најбољој мами“, права лавица:
– То је толико јако и чврсто дете, не кука да је нешто боли… А ми – морамо да се боримо. Знам колико ми је тешко, али да кукам, да плачем поред ње – не вреди. Хвала ти, Господе Боже, па је остала жива! Идемо даље, биће добро. Јака је она!
А јаки су и наши лекари. Истичу да је ово само први корак.
– Показали смо да тимски можемо велику ствар, направићемо и протокол применљив и код друге деце којима нема спаса без ове процедура – истиче проф. Вукомановић.
